Man on Fire (2004)

Kod nas nazvan: U Žaru Osvete, Čovek Pod Vatrom
Žanr: Triler | Drama | Kriminalistički | Akcija
Režija: Tony Scott
Glumci: Denzel Washington, Christopher Walken, Dakota Fanning...

Priča:
U Meksiko Sitiju, bivši plaćeni ubica se zaklinje da će sprovesti osvetu protiv onih koji su naneli neopisivo zlo porodici koju je unajmljen da štiti.

Moj osvrt:
Prosto je nemoguće ovaj film ne porediti sa Takenom ili Taken sa ovim filmom. Ne mislim tu na poređenje ko je gde i u kom segmentu bolji, reč je o dva vrhunska filma. Čitao sam nekoliko rasprava o tome koji je film bolji i ne mogu da verujem koliko su ljudi promašili poentu. Zbog toga ću se pozivati tu i tamo na Taken čisto da odbranim ovaj svoj stav da i ako ima razlike u kvalitetu između ova dva filma, te razlike nisu tamo gde ljudi najčešće upiru prstom. 

Taken nije morao da kreira dramu. Dovoljno nam je bilo da vidimo dobru tatinu ćerku i veoma zabrinutog tatu. Udarac na sopstveno dete je nešto što čovek ne može da istrpi tako da tu nije bilo potrebno mnogo dramiti. Taken je savršeno odradio to što nije prosipao porodičnu patetiku već je momentalno startovao sa akcijom. Ovde je druga stvar. Imamo čoveka koji dolazi da bude telohranitelj. Posao mu je pre svega da čuva devojčicu. On pije, deluje izgubljeno, nešto ne može sebi da oprosti, nema neki određeni cilj u životu. Man on Fire lepo radi posao time što nas ne opterećuje pričom o prošlosti ovog čoveka. Dovoljno je što znamo da pije, da mu je ubijanje posao i što vidimo stanje u koje je zapao. 

Film se najviše bavi njegovim odnosom sa devojčicom. Kada je devojčica u pitanju, moram da pomenem da ja bolju glumu što se tiče dece u životu nisam video od glume Dakote Fening. Klinci se obično bekelje, neprirodni su, izveštačeno se ponašaju ali su klinci pa im se to oprašta. Neki to vremenom eliminišu a neki odrastu sa tim i postanu još i gori nego što je to klincima moguće (Orlando Blum). Dakota Fening je rođena da glumi, nadam se da će i kasnije nastaviti sa ovakvom glumom. Elem, načitah se komentara koji kažu da je ovaj deo filma trebao biti znatno kraći, da se momentalno trebalo preći na akciju. Pitanje za takve: dok ste čekali nebrojena ubijanja, gomile brutalnosti, hektolitre krvi, oružane obračune itd, da li ste slučajno primetili da pre svega toga, toliko puta već viđenog i u drugim filmovima, prolazi jedna vrhunska drama? 

Deca, kada probiju tu prvu granicu do koje se stide, ako im je osoba dopadljiva, lako se vežu za nju. Ovde imamo slučaj da devojčica uspeva da prodre kroz drvenost telohranitelja. Braćo i sestre, ovo nije patetično, ovo je savršeno. Ako gledamo na telohranitelja kao na ubicu koji je u situaciji da skoro nikome ne veruje, da u svemu vidi opasnost, da skoro u svakome vidi metu, onda vam je jasno da jedno detence ne može spadati ni u jednu od tih nepoželjnih grupa. U svom sivilu u kom živi, u bezvoljnosti u bezciljnosti, čovek nailazi na jedno dete koje ga razoruža i totalno mu sruši samoubilački stav. Čovek koji je do sada sejao smrt odjednom sa nekim deli momente smeha, umesto da donosi tragediju, on donosi radost. To je nešto što zapravo može da promeni čoveka. 

Kada već ta drama legne, imamo za koga da strahujemo i telohranitelj ima snažan motiv za koga da se bori i koga da sveti. Uz to imamo i malu ali sasvim solidnu priču i misteriju o tome kako je došlo do onog do čega je došlo. Taken možda tu nije bio toliko temeljan ali se svakako odlučio na trku sa vremenom tako da nije bilo ni mesta nekoj široj priči. Imali smo prikazano kao funkcioniše ta zlikovačka mašinerija i to je bilo sasvim dovoljno. Ovde, kako nemamo neku trku sa vremenom, lepo je predstavljeno kako funkcionišu ta kidnapovanja i iznude novca. I Taken i Man on Fire su imali dovoljno hrabrosti da pokažu da ne možeš da pobediš sistem. Možeš da ga raniš, možeš da ga oštetiš, da mu naudiš, ali takav sistem je suviše veliki i ima jake korene da bi mogao da ga istrebiš. U oba filma imamo isti princip i kada je odlučnost glavnog lika u pitanju. Ni jedan ni drugi nemaju milosti. Dakle nemamo situaciju da će on da se sažali nad nekim zlikovcem osim ako to ne može nešto da mu donese. Recimo tu je Gangster Squad debelo zabrljao. Organizacija koja nema milosti prema zlikovcima i vrhunac brutalnosti pokazuje time što im staje na kurije oči. 

Ono što je možda mala mana kod Takena i što je tamo maskirano u brzoj priči, a ovde ipak dolazi do izražaja je lako dolaženje do narednih tragova. Previše je ovo linearno za moj ukus. Odem do osobe A koja me pošalje na adresu B gde me upute na adresu C i sve tako. Oni koji su čekali ovu akciju svakako mogu da budu zadovoljni efikasnošću i surovošću glavnog lika ali opet, za mene je ovde drama iznad svih ovih osvetničkih i akcionih segmenata. To se najbolje vidi upravo u sceni u kojoj film kulminira gde ne kulminira zbog akcije već zbog drame. Ono što je najbolje, sve scene koje treba da probude emocije imaju jezivo dobru muziku. I ne samo takve, bukvalno muzika nosi bilo kakvo stanje glavnog lika: sreću, zbunjenost, slabost, depresiju itd. Svaka od tih scena je nafilovana dobrom muzikom. 

Na kraju moram da pomenem i odličnu glumačku ekipu. Broj jedan po mom mišljenju dele Dakota Fening i dobri stari Denzel. Denzel realno ume nekad da se zanese i da glumi u fazonu "baš sam faca". Mislim da je ovde pokazao ono najbolje. Uz ovaj pomenut dvojac tu su velikan Kristofer Volken, vazda simpatična Rada Mičel i tu je još i Miki Rurk kao epizodista. Man on Fire je vrhunski triler, surov, ima realan problem kao temu, ima dobru atmosferu, nema šablona, samo čistokrvni kvalitet. Man of Fire je i odlična drama o odnosu jednog deteta i bivšeg plaćenika, o dečijoj dobroti i veselosti koja je uspela da dirne jednog izgubljenog čoveka. Ako niste gledali ovo zbog kritika da je uvod preveliki, da je drama preduga, ta upozorenja imaju jedino smisla ako želite brzu, konstantnu, praznoglavu akciju. Man of Fire je mnogo, mnogo više od toga.

Zanimljivosti:
Bio je napravljen veštački zub za Dakotu Fening pošto je njen ispao ali su odlučili da ga ipak ne koriste. Toni Skot je trebao režirati verziju ovog filma iz 1987. ali je studio odustao od toga jer Skot tada nije imao ni jedan hit u svojoj dotadašnjoj karijeri pa su ga smatrali nedovoljno dobrim za taj posao. 

Denzel Vošington je izabran za ulogu sasvim slučajno. On se sreo sa Tonijem Skotom u doktorskoj ordinaciji i u toku razgovora Skot je odlučio da ulogu poveri njemu. Film je rađen po knjizi A.J. Kvinela. U njoj, lik koji tumači Dakota Fening zove se Pinta ali pošto to na meksičkom znači "kurva" odlučili su da promene ime. Dakota Fening je uzimala časove plivanja, klavira i Španskog jezika za potrebe ovog filma. Dva Mercedesa S klase su kupljena i uništena za potrebe filma. Rasprava o tome da li se i ko se nasmejao je improvizacija Denzela Vošingtona i Dakote Fening. Dakota Fening nije umela da podrigne pa je korišćen statista u nekim scenama. U knjizi, lik devojčice je silovan i na taj način je umro u zatočeništvu. Rada Mičel je imala telohranitelje tokom snimanja jer se desilo da je njenom vozaču ukraden automobil pod pretnjom oružjem.

Naj scena:

Na mostu

Moja ocena: 8/10