Klopka (2007)

Alternativni naziv: The Trap
Žanr: Drama | Triler | Kriminalistički
Režija: Srdan Golubović
Glumci: Nebojša Glogovac, Nataša Ninković, Anica Dobra...

Priča:
Kada je njihovom sinu život u opasnosti, zbog nemogućnosti da dođu do novca potrebnog za operaciju, Mladen i Marija se nalaze u bezizlaznoj situaciji. Mladen dobija ponudu koja bi mogla da reši problem novca. Stvar je u tome što, kako bi sačuvao život svog sina, mora da oduzme život nekom drugom.

Moj osvrt:
Bez obzira na to što je precenjen pa i izvikan, Klopka je svakako solidan film i ako pogledamo naše filmove u zadnjih nekoliko godina, ovaj se svakako nalazi u onoj grupi boljih. Neke stvari ovde su jezivo dobre, neke solidne, neke su bez ikakvog razloga pale pod utiskom holivuda i postale su predvidive i/ili suvišne, dok su neke neoprostivo loše. 

Ono što film dobro radi je predstavljanje jedne prosečne Srpske porodice i s(t/r)anja u kom se nalaze. Gospodin Golubović nije otišao krivim putem predstavljajući nas kao potpunu propast bazirajući se na nekim patetičnim detaljima. On je odlično prikazao borbu prosečne srpske porodice koja prolazi kroz ono što se kod nas zove normalan život sa normalnim egzistencijalnim problemima. Takođe, dobro je predstavljen pogrešan sistem vrednosti koji vlada ovde, besmisao nekih pravila, protokola, u kom običan čovek ne može ni da bude više od toga što jeste. Zbog čega sve ovo pričam? Da nije takva situacija, da li bi onda bio problem naći taj novac za operaciju? Golubović tu daje odličnu pozadinu svojoj priči i rešava svaku dilemu oko toga da li se na neki lakši način moglo doći do novca. Ako mislite da jeste, setite se da živite u zemlji  u kojoj poslanici nisu hteli da daju novac za operaciju malog deteta pod izgovorom da im je problem papirologija. Setite se toga kada budete zaokruživali ime nekog od njih na svakim narednim izborima.

Najjači utisak svakako ostavlja ta nemoć. Ljudi saznaju da njihovom detetu pod hitno treba operacija kako bi ostalo živo. Ima li šta jezivije nego činjenica da čovek može da izgubi svoje dete? Svakako da nema. I onda nastupa jeza, neverica i nemoć. Verujem da su neki od vas gledali John Q. sa Denzelom Vošingtonom u glavnoj ulozi. To jeste zanimljiv filmić ali je i holivudska bajkica. To svakako nisam želeo da gledam. Želeo sam da film ostane u potpunosti dosledan ovom što je prikazao. Želeo sam da ceo film do samog kraja odiše jadom, surovošću i nemoći, kako god se završio. 

Onda smo dobili nešto neočekivano i nešto što je u prvom momentu bilo pun pogodak. Otac dobija ponudu da ubije nekog u zamenu za potrebni novac. Žestok psihološki udarac. Imamo jednog običnog čoveka koji mora da se pretvori u monstruma da bi sačuvao život svom sinu. Imamo tu psihološku dilemu kroz koju ovaj čovek prolazi i sasvim dobro je to predstavljeno: ne može da spava, krije to od supruge, konstantno je opsednut mišlju da njegov sin može umreti. Legalno je postaviti pitanje da li čovek koji je dao tu ponudu hoće da prevari ovog jadnika, ali jasno je kakav izbor ima ovaj jadnik i koliko je očajan. To su najniži potezi u igri, iskoristi nečiju nemoć. E, na svemu ovome je film trebao da se zadrži. Moglo je ostati na ovome, na toj dilemi pa da se na kraju recimo vidi da li bi čovek uradio to, da li bi ubio drugog, pa posle toga mogu da se vide i posledice toga, kakve god one bile i po njega i po njegovog sina. Na žalost, odavde film ide samo dole jer je žestoko isholivudizovan. 

Pre svega, drama u kući koja je mogla da se razvija u različitim pravcima prešla je u onu glupavu, holivudsku. Ok, ljudi su frustrirani time što su nemoćni, ali to je nešto što bi trebalo da ih drži zajedno. Ovde se baca akcenat na njihov odnos tako da jednostavno ne mogu da se usklade, da se usredsrede na problem a da ne mere ko je šta uradio. Odsustvo razumevanja u ovakvom momentu svakako je proizvela sapunjaru koju nisam želeo da gledam po ko zna koji put. Dovoljan je očaj što ne mogu da pomognu svom sinu tako da je ova patetična dramica između njih dvoje svakako pokvarila utisak. 

Svestan sam da bi čovek uradio sve da omogući svom detetu da živi, to nije sporno. Zaboga, ima li boljeg pokazatelja od toga što ovaj čovek razmišlja da ubije nekog koga i ne zna samo da bi njegov sin preživeo. Ali to izgleda nije bilo dovoljno pa smo dobili jednu od najjadnijih scena koje sam video u filmu. Sledi apsolutno nebitan spojler najkretenskije scene koju sam video u životu. Devojčica se igra mobilnim telefonom u školi pri čemu je profesorka (majka bolesnog dečaka) samo upozorava da ga ostavi na šta ova kaže nešto kao "samo još koji trenutak". Potom se profesorka naljuti i hoće da ispita devojčicu a ova kaže da nije spremna jer ne zna, ali da hoće da pomogne profesorki tako što želi da joj profesorka drži privatne časove engleskog a njen tata će platiti već jer "vama je svakako potreban novac, zar ne". Da sam ovu scenu video u Kumu, dao bih mu ocenu manje a kamo li u ovom filmu. Da bi nam se dočarao sav jad, profesorka kasnije i pristaje na ovo. Ovo je jadno, nepotrebno i nadasve neukusno. Trulež kojem nije mesto u filmu. 

Ono što je prilično ojadilo film je gomila slučajnosti. Bukvalno sve likove koje vidimo su na neki način povezani, potom klincu bude loše baš kad je otac odustao od ideje da ubije čoveka i da ne pričam dalje zbog spojlera. Sve te slučajnosti proizvode brdo predvidivosti. Na pola filma ćete jednostavno znati sve. I šta će da bude, i gde će da bude problem, i kome glavni lik priča celu priču. Na pola filma ovo se pretvori u holivudsku dramicu i više nema tajni. Ostaje samo da na autopilotu odgledate ovo do kraja i potvrdite ono što ste počeli da sumnjate. Pomenuh da lik priča priču nekom. To mi je malo išlo na nerve jer je previše teatralno, ne liči na razgovor već na knjigu koju je neko počeo da piše. Nije baš užasavajuće loše kao u "Pogledu sa Ajfelovog Tornja" ali to mu svakako nije olakšavajuća okolnost. Generalno, ceo taj koncept čoveka koji priča nekom priču je nepotreban, mogli su ga ostaviti za kraj, možda bi ipak sakrio nešto ako baš nekom nije bilo jasno šta će da se desi. 

Film je trebao da pre svega ostane jeziva drama i da se sve bazira na toj jezivoj priči. Ovako, prešli su na holivudske šablonjarije, na predvidive preokrete, na patetične scene drame koje iskaču iz one glavne. Do polovine, film je zaista bio odličan i zaista mi je žao što nije u tom duhu i završen. Čim se krenulo sa slučajnostima, sva jezivost, tajnovitost, napetost, sve je palo u vodu jer priču smo prokljuvili. Dobar je ovo filmić ali ne mogu da se otmem utisku da nije ni blizu onog što je mogao biti. Već ne znam koliko puta sam pomenuo da je potencijal nekog filma neiskorišćen, ali ovo je zaista najveća šteta do sada.

Zanimljivosti:
Srpski predstavnik za kategoriju Najbolji Strani Film na dodeli oskara (2008).

Naj scena:

Ponuda

Moja ocena: 6/10