A Nightmare on Elm Street (1984)

Kod nas nazvan: Strava u Ulici Brestova
Žanr: Horor
Režija: Wes Craven
Glumci: John Saxon, Heather Langenkamp, Johnny Depp...

Priča:
Fredi Kruger proganja svoje žrtve kroz snove. Stvar je u tome što ako ih ubije u snu, oni su mrtvi i na javi.

Moj osvrt:
Jedini način da čovek doživi neki nerealni horor je naravno košmar. Kada dođe buđenje, to je svakako oslobođenje i olakšanje. A šta kada ne bi bilo tako? Šta kada bi ono što vam se dešava u snu bilo pretočeno i na javu? Prvo, postoji nemoć jer čovek ne može da bira šta sanja. Čak i da može da kontroliše ponašanje u snu, on nikako ne može da promeni lokaciju i/ili izbegne neke neminovne situacije. Braćo i sestre, hoću samo da pokažem koliko je ova ideja sjajna.

San predstavlja odmor svakako, ali san koji bi mogao da okonča život, to donosi sasvim neku drugu dimenziju. Prvo, čovek umesto da se raduje odmoru, plaši se sna, plaši se za sopstveni život. To doprinosi da on izbegava san. Ako već izbegava san, on je potpuno neuravnotežen. Dugo odsustvo sna može uticati da se mozak povremeno isključi i da osoba počne da sanja na jedan kratak momenat. To je činjenica koju ovaj film savršeno koristi. I kada je san u pitanju i kada je java u pitanju, jeza je prisutna. Ovaj stari Krejven koji je znao šta radi ovde je maestralno maskirao prelaze između sna i jave. Zbog toga, film ima sasvim prirodan tok i konstantno nas drži napete. 

Kada god gledam ovaj film, na pamet mi padne koliko je on prepun odličnih scena. U novim hororima, pa čak i dobrim, moramo prilično da čekamo da vidimo nešto jezivo. Evo recimo [Rec] nas prilično udavi između par strašnih scena dok nešto zapravo i ne počne da se dešava. A Nightmare on Elm's Street prosto bombarduje horor scenama. Nema čak ovde ni onih štrecalica, nema onog da pomislite da će možda nešto da se desi, nema mačaka koje iskaču niodakle čisto da bude da smo bez razloga strepeli. Ovde se dešavaju samo konkretne stvari. Od početka do kraja, film nema ni jednu jedinu scenu viška a svaka scena zaista pripada ovom žanru. 

Kako već rekoh da nas film bombarduje sa mnogo horor scena, moram reći i da su one maestralne. Svaka egzekucija je sjajno osmišljena i nezaboravna. Uvek se stvori napeta atmosfera i onda sama scena sa svim svojim jezivim stvarima isprati to na najbolji mogući način. Film je prepun karakterističnih horor detalja. Od pojava Fredija, njegovog izgleda, preko njegove rukavice do svake egzekucije, sve je ovo jedinstveno. Znate da volim horor i kada bih birao omiljene horor scene, barem dve iz ovog ostvarenja bi bile u samom vrhu. To dovoljno govori šta mislim o ovom filmu.

Za razliku od morona iz Scream serijala (čast pojedincima) Krejven je ovde pokazao kakvi tinejdžeri terba da budu u filmovima. Ovde imamo sasvim regularne likove koji pokazuju da imaju kefala, ranjivi su, realni u svim svojim tinejdžerskim problemima. Njihove odluke nikada ne dolaze u pitanje i glupost mogu da naprave samo u snu. Glavni lik je simpatična Nensi i kroz priču ona izrasta u tinejdž verziju Ripli iz Alien filmova. Takođe, ostali likovi su sasvim ok. Krejven je vešto napravio ovaj film tako da nemamo onih idiotskih scena "niko mi ne veruje a ja vrištim svima nerealne stvari". Ovde je priča takva da likovi polako otkrivaju šta je zapravo opasnost.

Što se tiče samog Fredija, pored karakterističnog izgleda, dobijamo i priču vezanu za njega. Ta mala priča je dovoljna da se vidi o kakvom je monstrumu reč. E sada, kako je došlo dovde da on deluje kroz snove, zašto i kako zapravo radi sve ovo što radi, to nećemo ni saznati. Ali budimo realni, želimo li neko idiotsko objašnjenje takvih stvari. Recimo smeće od Silent Hill 2 nam objašnjava gomilu nerešenih stvari iz prvog dela a sva lepota tih stvari je i bila u tome što nemamo sve detalje, što su te misteriozne stvari savršene takve kakve jesu. Plaši li nas više ono što nismo upoznali, ono čije namere, kvalitete, prednosti i mane ne znamo ili ono što smo upoznali do krajnjeg detalja? Ne treba mi nikakvo objašnjenje koje će uprostiti priču i prizemljiti jeziv lik. 

Ono što volim u hororima to je osećaj konstante opasnosti i bezizlaznosti. Ovde imamo i jedno i drugo. Frediju se ne može pobeći, pre ili kasnije žrtve moraju da zaspe. Ne vidimo ni rešenje kako ga pobediti, ipak su žrtve tinejdžeri koji ne mogu da se pohvale fizičkom nadmoći. Takođe, san je prirodno Fredijevo okruženje tako da žrtve tu nemaju puno šanse. Što se tiče beznadežnosti, ne vidi se neko rešenje kako pobediti Fredija. Nema nekog glupavog rešenja koje iskrsne niotkuda. Naprotiv. Film nam u svojim idejama i otvara mnoga pitanja i ostavlja mnoge stvari takve da ih možemo tumačiti na različite načine. Ponavljam još jednom, ljudi se plaše nepoznatog. Druga bitna stvar je taj nagoveštaj na koji čovek u svojoj glavi može da doda gomile jezivih stvari. Film u finalu upravo pruža tako nešto. Otvara gomilu pitanja, dostavlja horor, nagoveštava nešto još jezivije ali time je i ostavio prostor nastavcima. 

A Nightmare on Elm's Street je svakako klasik horora i po mom mišljenju najbolji Krejvenov film, film koji ga je ovekovečio kao legendu žanra. Na ovakvim stvarima je trebao da (o)stane. Kada pogledam ovaj film, prosto ne mogu da verujem da je isti čovek napravio Scream-ove, My Soul To Take, Vampire in Brooklyn... Nadajmo se da Krejven drži barem još jedan dobar horor u sebi.

Zanimljivosti:
Fredi Kruger je dobio ime po Krejvenovom školskom drugu koji ga je maltretirao kada su bili deca. Kruger je trebao izgledati još jezivije: zubi su trebali viriti kroz spržene usne, gnoj je trebala da curi na sve strane i lobanja je trebala da se vidi na jednom delu glave. Dejvid Miler koji je radio maske je ubedio Krejvena da ove detalje ne ubacuju jer maska nije mogla biti toliko realistično napravljena. Heder Langenkamp (Nensi) je provela 12 sati u kadi tokom snimanja filma. Ovo je drugi film koji je producirala New Line Cinema. Prvi film je bio Alone in The Dark koji nije imao baš puno uspeha. Ovaj film je ipak doneo veliki uspeh ovoj produkcijskoj kući. 

Originalna rukavica iz ovog filma se pojavljuje u drugom delu, u Evil Dead II filmu i bila je pozajmljena za potrebe snimanja trećeg dela i tada je izgubljena i nikada više nije pronađena. Skoro 2000 litara lažne krvi je iskorišćeno za potrebe filma. "Elm Street" ime ulice nikada nije izgovoreno u filmu. U sceni kada Frediju narastaju ruke, dva čoveka sa ribarskim štapovima su stajala sa strane i upravljala njima. Prvi film Džonija Depa. Krejven je odabrao boje za Fredijev džemper tako što je čuo da te dve boje predstavljaju najveći kontrast za ljudsko oko. Iskre koje rukavica proizvodi su stvorene tako što je rukavica povezana sa akumulatorom a zvuk je dobijem struganjem noža o metalnu stolicu. Film je snimljen za 30 dana. U sceni kada Nensi beži od Fredija i ide ka svojoj kući, Heder Langenkamp je posekla nogu. U nekim scenama se jasno može videti kako ona hramlje. Prvi put kada je probao čuvenu rukavicu, Robert Englund se posekao.

Naj scena:

Pojava na zidu.

Moja ocena: 9/10