The Lord of the Rings: The Fellowship of the Ring (2001)

Kod nas nazvan: Gospodar prstenova - Družina prstena
Žanr: Avantura | Fantastika | Akcija
Režija: Peter Jackson
Glumci:  Elijah Wood, Sean Bean, Orlando Bloom...

Priča:
Hobit iz Okruga sa osam saputnika kreće na put do Planine Usuda da bi uništio Prsten mračnog gospodara Saurona.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, vi koji ste sa mnom već duže vreme, znate da sam pisao i o ovom filmu i o knjizi po kojoj je snimljen. Kako je ovo ipak blog o filmu, odlučio sam da u potpunosti zanemarim knjigu. Napomenuću samo nekoliko stvari. Prvo, ako bih film ocenjivao kroz knjigu, on se ne bi dobro proveo jer Tolkinovo remek delo je tek donekle ispoštovano. Filmu ne zameram što su neke stvari izbačene, ne zameram mu ni dodavanje nekih, ali karakterizacija pojedinaca je toliko očajna i neke stvari ipak nisu smele ući u film. Najveći problem filma je što nema Aragorna već je on zamenjen tužnim marincem. Film nema ni blizu toliko snage u likovima već ih prezentuje kroz brdo patetike i jadnih moralnih obrta. Naravno, ne mislim ovde na sve likove, ali mnogi ključni su zaista loše preneti, pa čak ni kad ne bi bilo knjge, rekao bih i tada da su oni loše kreirani. 

Jedina od dodatnih stvari koje bih zamerio filmu (drugom delu) je učešće Vilenjaka u bici kod Helmovog ponora. Ako su oni kroz celu priču (film/knjigu) mudrijaški mudroseri koji se klone nevolja, ne treba nam obrt koji će ih predstaviti kao iznenadne heroje. Braćo i sestre, vi koji ste pročitali Tolkinovo remek-delo, znate o čemu pričam. Pričam o tihom Aragornu koji ne mudrosere mnogo o nadi, bratstvu, ljudskim pravima; pričam o velikom kralju Teodenu koji je u filmu sve suprotno od onoga što predstavlja; pričam o mudrom Faramiru koji je zamenjen devojčicom koja nije sigurna da li treba da izgubi nevinost ili ne. Ne bih dalje. Poslednja stvar koju ću pomenuti je ta da ko nije pročitao knjigu, nikako ne može shvatiti veličinu događaja koje gleda niti imati ni blizu celu sliku svega. Sve ovo što sam napisao iznad ću zanemariti jer ću se i sada i kada budem pisao o nastavcima rukovoditi samo onim što vidim na filmu. Tako da hvala za dobre stvari ovde neće biti usmerena ka Tolkinu koji je zaslužuje već ka Džeksonu koji se nije dovoljno potrudio da pronikne u Tolkinov svet i njegovu genijalnost.

Uvod u film je neka osnova priče o prstenu. Mala legenda užasno dopadljiva za gledanje ali iz nje tek pričom vidimo da je prsten važan. Ne vidimo neku zastrašujuću moć, ne vidimo koliko je Sauron zapravo bio jak. Ono na čemu se potencira je koliko prsten utiče loše na osobu koja ga nosi. Vidimo da i to nije jedini prsten već da postoje i drugi koji nemaju ipak toliku moć. Vidimo i ko su nosioci prstena ali toj priči se na žalost kasnije više ne pristupa. Ako znamo da je npr. Galadrijela jedan od nosioca, nemamo nikakvu priču o tome da nam proširi znanje kakvu moć ima taj prsten koji ona nosi. 

Kada nam se predstave Hobiti, oni deluju originalno jer su nešto između ljudi i patuljaka što do sada nismo na filmu gledali. Ako obratimo pažnju na to kako ih Bilbo opisuje jasno je kao dan da su oni najbliži običnom čoveku, tačnije detetu u njemu. Neće frku, veseli su, uživaju u svom malom svetu, druže se, male stvari ih čine srećnim. Na lep način približiš takvog lika gledaocu jer čoveku je lako da se identifikuje sa ovako nekim. 

Na samom početku je jasno da je ovo audo-vizuelni spektakl. Silna lova je uložena u izgled, efekte i scenografiju što je rezultiralo možda vizuelno najdopadljivijim filmom (celom trilogijom) ikada. Lokacije na kojima je snimano zaista oduzimaju dah. Kada vidimo neke od građevina koje jesu plod specijalnih efekata ali deluju zaista drevno, čovek se zapita zašto takvo nešto ne sagraditi i ostaviti iza sebe. Da li je moguće da ćemo i za 100 godina da se divimo istim spomenicima, građevinama i znamenitostima kao i sada. Zaista, retko se gradi nešto što će kasnije imati veliku vrednost. Ono što mi je naročito zanimljivo je upotreba boja. Možda to ne primetite ali kada god je dobro aktuelno, uvek su tu svetlost i/ili žive boje. Ukoliko imamo zlo prisutno, ukoliko je pretnja u vazduhu, sve se menja.  I zvuk je savršen, tako da i tu moram da imam reči hvale. Muzika je nešto što se zaista retko sreće na filmu. Nije samo fazon napraviti dobru melodiju, nije samo fazon u najupečatljivijem momentu iskoristiti tu melodiju, fazon je napraviti melodiju za svaki momenat, za svaku situaciju, za svaki osećaj i tom melodijom pojačati ono što vidiš. Družina Prstena ima upravo to. Fenomenalna muzika savršeno iskorišćena diže atmosferu u svakoj sceni na najviši mogući nivo.

Potom sledi savršen kontrast. Iz scena kojima gledamo zabavu, u kojima se smejemo i opustimo, budemo prebačeni u scene koje nose pretnju. Osmeh naglo menjalju zabrinutost i strah. Prvo to nije toliko izraženo. Izgleda kao da se nešto sprema ali ne znamo još koliko je to opasno. Kada vidimo crne jahače, tu je jasno da je pretnja zaista velika. Družina prstena u tim momentima predstavalja savršeni atmosferični horor. Kako je to moj omiljeni žanr, ne moram da napominjem da sam uživao u svakom momentu. Ovde ću se osvrnuti samo na jedan deo iz knjige. Scena u kojoj crni jahač njuši i kreće se ka Hobitima mi je nešto najjezivije što sam pročitao. Ovde ta scena ne deluje toliko zastrašujuće ali je zaista dobra. Uopšte, ovaj deo filma obiluje odličnom hororičnom atmosferom.

Kao što rekoh, film nema tu moć kao knjiga da vam prenese važnost priče i opasnost prstena oko kog se sve vrti. Tu je Džekson postupio krajnje lukavo. Bukvalno u svakom momentu on pokazuje uticaj prstena. Prvo, čak i kada ne znamo tačno tu priču oko njega, obavija ga veo pretnje. Kako saznajemo više detalja vidimo da koliko zla on može da proizvede. Možda je ovde Džekson mogao malo da promeni recept jer se dosta scena svodi na to da prsten može doneti moć onom ko ga nosi ali da će ipak kroz taj prsten zle sile delovati na osobu koja ga nosi. Mnogi su u iskušenju uzeti ga i potom se loše stvari događaju. U svakom slučaju kada vidimo šta je prsten učinio od bivših kraljeva, Goluma i prethodnih nosioca, još više smo zabrinuti za sudbinu onog koji ga sada nosi. 

Ono što je zanimljivo a što donekle i pomenuh je to da čak i dok ne znamo priču o prstenu, imamo neki osećaj opasnosti. Tu Džekson pokazuje talenat zbog kog mi i jeste žao što nije prišao ozbiljnije celoj ovoj priči. Da je odmah krenuo sa pričom o prstenu pa pravljenju mračne atmosfere, ne bi to imalo isti efekat. Ovako vam on na savršen način stvara pretnju atmosferom i onda kada je začini pričom to dobija novu dimenziju. Bravo za ovo. Takođe, talenat pokazuje i mnogim detaljima. Recimo, uzmimo crnog jahača. Prvo mu ne vidimo ništa ispod kapuljače. Dobri stari recept da gledaocu daš sugestiju umesto jasne scene gde on može oslikati najjezviju moguću stvar u glavi. Drugo, glas koji ispušta jahač ledi krv. Treće, kada god se pojavi ova spodoba (ili spodobe) prati je jeziva muzika. Recimo i konj koga jaše deluje demonski zastrašujuće. Imamo i savršeni detalj kada vidimo krvavu kopitu konja što nam govori koliko zapravo ova utvara jurca u potrazi za prstenom.Takvi detalji ipak odaju veliki talenat koji Džekson ima.

Kada Hobiti izlaze iz okruga imamo priču o tome kako nikada nisu prešli određenu granicu. Ovde se pravi odlična simbolika na čovekovo ponašanje. Ako čovek čeka u mestu u granicama svog sveta, male su šanse da će upoznati čuda i zadovoljavaće se sitnicama kao ovi dobri ljudi npr. vatrometom. I to nije predstavljeno kao negativna stvar ali ako čovek pređe granice do kojih je došao, svakako će postati bogatiji za nova iskustva. Naravno, sve to iziskuje mnogo snage, mnogo energije, mnogo rizika, sve to može dovesti i do gubitka. Zato ostaje na čoveku da bira da li ostaje u svojim granicama ili ih prelazi i širi. Sve ima svoje pluseve i minuse.

Kada se već napravi atmosfera pretnje, onda se pojačava snaga zla, pojačava se opasnost i prikazuje bezizlaznost situacije. Najužasnija stvar je kada u takvoj situaciji čoveka izda glavna snaga. I ovde imamo takav slučaj. Imamo čoveka u koga se dobra strana uzda. Problem je što se dotle o tom liku pričalo vrlo malo. Tek kasnije vidimo šta je dobro izgubilo kada vidimo moć koju ovaj čovek upotrebljava protiv onih čiji je pripadnik bio. Malo se film i bavi motivom ovog čoveka ali generalno, sve je to zbog nedovoljno dobrog upoznavanja sa ovim likom. U svakom slučaju time se dovodi u pitanje uspeh misije koja je pred našom družinom. 

Kao mala svetlost u tunelu se pojavljuje i misteriozni Strajder. U momentima kada dobro nema baš svetlu budućnost, misterioznost ovog lika dolazi kao sjajan izbor. Prvo, postavlja se pitanje da li mu verovati. Pa čak i kad se na to pitanje odgovori, o tom liku se zna jedva nešto. To je maestralno odrađeno jer uz put, dok se priča odmotava, dobijamo i detalj po detalj o njemu. Nasuprot njemu servira se i nova opasnost. Hajde sad što imamo odvratne orke, ali onaj ko je napravio Uruk Hai ovakvim, zaista je odradio opasan posao. Oni deluju zastrašujuće. Kada ih dodamo na one utvare, onog izdajicu i činjenicu da još nemamo punu sliku, ovo deluje prilično nepobedivo. 

To je u principu dobar recept. Opasnost je prilično jasna, sve karte su na stolu. Ok, možda ne znamo šta se tu sve krije, ali kada nam već nešto otkriju, znamo od čega strahujemo. Kada je u pitanju druga strana, svi ovi koji su na strani dobrog nemaju jasno izražene kvalitete. Sve to mora da se polako otkriva, što i jeste zanimljivije iz dva razloga- prvi je taj što ne znamo kakvim oružjem barataju u borbi protiv zla a drugi da zbog toga i više strahujemo za njih. Opet, imamo i paralelu sa tim da sam čovek u sebi krije mnogo stvari. Opasnosti jasne i raznolike, prednosti nejasne i u magli. Odličan recept kako napraviti dobru atmosferu i zainteresovati.

Kada se družina formira imamo tri grupacije. Patuljke, vilenjake i ljude. Generalno svaka grupa od ovih nosi svoje osobine ali svaka grupa predstavlja i određenu ljudsku karakteristiku. Možemo reći da se mudri čuvaju, sklanjaju od opasnosti i mnogo znaju - takvi su vilenjaci. Materijalizam, borbenost, osornost, netrpeljivost prema različitostima, srčanost mogu se pripisati patuljcima. Ono što mi se nikako ne dopada kako je prestavljen sam čovek ovde. Ok, sve ove tri grupacije sa svojim osobinama mogu činiti čoveka, ali Džekson upravo ljudima čini veliku nepravdu. Od setnog, njanjavog Aragorna, preko Boromira o kom ću uskoro, neodlučnog, bezličnog Faramira, pogubljenog Teodena i ludog Denetora. Ne kažem da im čini nepravdu zato što ih nije preslikao iz knjige. Čini im nepravdu jer je opasno promašio kod njih. Kod Aragorna manje više, drugačiji jeste od onog iz knjige ali je prihvatljiv. Ove ostale je ojadio.

To govorim zbog Boromira. Čovek ima pred očima sliku oca kojeg želi da zadovolji. Jasna je ta ambicija. Većina ljudi želi prizanje od svojih roditelja, želi svoje roditelje učiniti ponosnim. Ali ovde se sa tim preteralo. Boromir ima dve ličnosti. Jednu koja slepo želi prsten i drugu koja čini sve u cilju uspeha misije. Ne može tako. Ne postoji osoba koja je i ovakva i onakva. Čovek može pokazivati jedno a želeti drugo, to je jasno, ali u Boromirovom slučaju to nije tako. Na kraju imamo najbolju scenu u filmu a to je finale gde upravo dominira njegov lik Boromir pokazuje kakav je čovek i šta je zapravo. Ok, može neko reći da je prsten mogao da mu pomrači razum, ali on se ponaša nelogično čak i kad nije u tolikoj blizini prstena. Iako izvučen sjajnim finalom, ne mogu da prihvatim da je ovaj lik u potpunosti dobro napravljen. Neću da gledam usrane moralne obrte, oni postoje samo u filmovima. Po Tolkinu, čovek može biti i zao i dobar i činiti velika dela i biti ambiciozan i praviti gluposti i pokazivati poštovanje itd. Po Džeksonu, čovek poseduje samo patetiku, bolesnu ambiciju i ništa drugo. Osim nabrojanih osobina, povremeno hrabrosti i raničkih sposobnosti, bilo kakve druge kvalitete čoveka, Džekson se nije trudio da istakne. 

Zadatak je prsten uništiti na mestu na kom je nastao. To znači da se misija svodi na odlazak do samog neprijatelja i to je čini još težom. Ako neko ne voli te bezizlazne situacije u avanturama, onda zaista ne znam na šta avantura treba da se svede. Ono što je dobro, kada se družina organizuje, iz svake grupe pokazuju hrabrost da krenu. Iako su bili u sukobu pre toga, iako su se kosili mišljenjima, iako nisu u dobrim odnosima, pokazuju jedinstvo za viši cilj. Kao npr. Delije i Grobari kada zajedno navijaju za naše reprezentacije ... a da, izvinjavam se. Za pametne postoje viši ciljevi, za ograničene postoji samo samoisticanje. 

Stižemo i do Rudnika Morije. Ako se do ovog momenta film bavio samo pretnjom, ovde imamo pokazatelj šta se dešava u sukobu sa mračnim silama. Užasno jezivi primeri se vide kako izgleda kada jedan narod jednostavno nestane. Dnevnik koji pronalaze prikazuje svu jezivost poslednjih momenata originalnih stanovnika ovog rudnika. Tu već i dolazimo do akcije koja je spektakularna. Užasno je dinamična, događaji odlično variraju u svojim zgodama i nezgodama, svaki lik pokazuje ono što ume. Dobro je što se ta akcija ne svodi na "udri Mile letnji dan do podne" razvlačenja jednih te istih stvari. Obogaćena je mnogim detaljima. Npr. pred kraj filma kada Uruk Hai dolaze i kada Aragorn kreće da se sukobi sa jednom grupom, njegova kretnja i smirenost zaista zavređuju pažnju i poštovanje. E, sve te akcione scene dosta govore o likovima koje gledamo i sve kriju mnogo dobrih detalja. 

Pomenuh već da se družina sastoji od više grupa. Kada pomenuh one tri, izostavio sam namerno Hobite jer sam o njima već pričao i iz prostog razloga što oni nemaju problem ni sa jednom drugom grupom. Dobroćudni su, ne misle nikom zlo i bez ikakvih loših predrasuda su. Ove tri grupe se konstantno sukobe u mišljenjima i time uopšte ne pokazuju svoju prednost u odnosu na druge već svoje mane. Niko bukvalno nema šta da hvali već napada mane ovog drugog. To me užasno podseća na našu politiku. Niko nema argument da odbrani sebe i da da dobro razmišljanje već je cilj predstaviti protivnika u lošem svetlu. Ne znam ja kako se to radi ali znam da to što ti kažeš ne valja. 

Na kraju morao bih da se osvrnem na odabir glumaca. On je skoro pa savršen. Negde karakterizacija nije pogođena ali glumci su sjajno izabrani. Naravno kada kažem glumci tu nikako ne mislim na Orlanda Bluma jer je gluma za njega misaona imenica. Možda fizički odgovara za ovu ulogu (mada su mogli bilo koga da doteraju da liči na vilenjaka) ali njegovo kreveljenje dok priča mi toliko ide na nerve da kada god treba da izgovori nešto u krupnom planu, ja gledam u plafon. Svi ostali, odličan izbor. Pre svih su Kristofer Li i Ian Mekelan koji su, svakako, dva najveća glumca u ovoj trilogiji.

Zanimljivosti:
Ian Holm koji igra Bilba Baginsa je istom liku pozajmljivao glas u radio adaptaciji Gospodara Prstenova. Osam od devet glumaca koji su tumačili likove iz Družine su istetovirali malu devetku na vilenjačkom kako bi ih podsećala na učešće u ovom filmu. Alan Li, najpoznatiji od slikara inspirisanih Tolkinovim delima, bio je unajmljen za potrebe snimanja. U prologu je originalno trebao da govori Ilajdža Vud, potom Ian Mekelan i tek na kraju su bili zadovoljni sa Kejt Blanše. Legolasove strele u poslednjoj bitci su kompjuterski generisane. Tokom snimanja filma troje ljudi je uhapšeno zbog provale na set. 

Veliko drvo iznad Beg Enda je napravljeno specijalno za potrebe filma. Svaki list je bio ručno zalepljen. 1800 Hobita je kreirano i 29 Utvara prstena za potrebe snimanja. Velike količine kose su uvezene u Novi Zeland za potrebe filma. Mnoge žene u Rusiji su sekle kose i prodavale za potrebe snimanja. Iako je Bilbo na početku filma u Hobitonu, Ian Holm nije ni minut proveo na tom setu. Sve njegove scene su snimane ispred plavog ekrana. Za glas pećinskog trola su korišteni zvukovi koje proizvode konj, morž i tigar. U Hobitonu postoji 47 dimnjaka. Pošto je povredio lice tokom surfovanja, Mortensenu su morali naneti dosta šminke. Međutim, šminka to nije mogla da pokrije pa su u scenama koje su nakon povrede snimane, Aragorna snimali samo sa jedne strane. Tolkin je bio veliki prijatelj sa Kristoferom Lijem i ostavio mu je blagoslov da glumi Gandalfa u slučaju da se ikada snimi Gospodar Prstenova. Od kada je knjiga objavljena, Kristofer Li je čita jednom godišnje. 1460 jaja je svakog jutra spremano za filmsku ekipu. Šon Ostin je nabacio 15kg za potrebe filma. 

Mortensen nije koristio dublera. Sve scene je izvodio sam. Tražio je i da rukuje pravim mačem a ne onim lakšim, aluminijumskim. Orlando Blum uglavnom nije koristio dublera. Prilikom snimanja u toku jedne scene je slomio rebro. Zbog poznanstva sa Tolkinom i poznavanja materije, Kristofer Li je prvi izabran za svoju ulogu. Najviši glumac u družini je Džon Ris-Dejvis koji inače tumači najniži lik, patuljka Gimlija. Džekson je poklonio po jedan prsten Elajdži Vudu i Endiju Serkisu. Mekelan je zasnivao Gandalfov akcenat na samom Tolkinu. Kada Gandalf udari glavom u plafon, to nije trebalo da se desi, ali je Džeksonu to izgledalo simpatično i odlučio je da ostavi tu scenu u filmu. Mnoge rečenice na vilenjačkom su kreirane pomoću Tolkinovog rečnika. Mortensen je mač nosio i van snimanja kako bi vežbao. Nekoliko puta ga je policija ispitivala zbog toga. 

Šon Bin se plaši letenja, tako da je leteo sa ekipom samo kada je to moralo. Kada je snimana scena na planini, on se sa sve Boromirovim odelom penjao od dna planine do vrha. Mortensen je toliko ušao u ulogu da ga je jednom van snimanja Džekson skoro pola sata zvao Aragorne a to ovaj nije primetio. Kada Pipina jabuka pogodi u glavu, nju baca Mortensen. 16 puta su ponavljali ovu scenu dok nije izvedena kako treba. Piter Džekson ceo Beg End čuva u skladištu. Mortensen je otkupio konja kojeg Aruena jaše u filmu i poklonio ga dublerki koja ga je zapravo jahala. Scena kada je Sem pod vodom zapravo nije ni snimana pod vodom. Korišćeni su ventilatori kako bi se Semov plašt podigao. Blum je dobio ulogu Legolasa dva dana pošto je završio glumačku akademiju. On je dva meseca učio da rukuje lukom i strelom. Vud nikada nije nosio celu košulju od mitrila, samo gornju polovinu je oblačio. 

19.000 kostima je napravljeno za potrebe filma. Majstor mačevanja, Bob Anderson je izjavio kako je Mortensen najbolji mačevalac sa kojim je radio. Kada se snimaju ruke u krupnom planu kako drže prsten, neretko su korišćeni dubleri. Jedino Vudove ruke nisu bile "dublirane" jer oni ima naviku da grize nokte. Kad Bilbo ispusti prsten, vidi se da on ne skače. Kako bi se dočarala ta težina prstena, korišten je magnet. Koneri je odbio da glumi Gandalfa pod izgovorom da ne razume priču. Kada Sem treba da istrči do plaže i stigne Froda, ekipa je očistila šumu kako bi Šon Ostin mogao da trči bezbedno. Međutim on je stao na komad stakla i u potpunosti probušio stopalo. Liv Tajler se slučajno ubola u butinu mačem tokom snimanja scene sukoba sa utvarama.

Naj scena:

"Our people, our people. I would have followed you, my brother... my captain... my king. "

Moja ocena: 10/10