Ravenous (1999)

Kod nas nazvan: Izgladneli
Žanr: Triler | Horor
Režija: Antonia Bird
Glumci: Guy Pearce, Robert Carlyle, David Arquette ...

Priča:
Kapetan Džon Bojd dobija unapređenje posle koga biva stacioniran u tvrđavu u planinama. Tu igrom slučaja susreće čoveka koji priča uznemirujuću priču u koju je uključen i kanibalizam

Moj osvrt:
Braćo i sestre, evo nam jednog pametno napravljenog filmića. Nisam oduševljen njim, ali ipak u gomili šablona, on je pravo malo osveženje. Da su više pazili na detalje, mogao je biti zaista vrhunski. Prvo nam nude glavnog junaka koji baš to i nije. Koliko puta ste videli likove koji se pokažu kao kukavice da bi kasnije izrasli u velike heroje. Nebrojeno puta. E ovaj film nudi nešto sasvim drugačije. Vidimo čoveka koji je preživeo borbu tako što se pravio mrtav. Da gledmo jednu šablončinu, ovaj batica bi do kraja napravio nešto epohalno za čovečanstvo. E pa taj film nećete gledati, ovde nam je samo ponuđena borba za goli život i spašavanje sopstvene guzice. 

Taj lik nekim slučajem skončava u zabačenoj tvrđavi u planinama. Tu dolazimo i do prve stvari koja mi smeta a to su ostali likovi. Kada bolje razmislim, samo dva glavna lika mi i jesu odlična, svi ostali su teške karikature. Recimo u tvrđavi imamo jednog oficira koji je previše pijan, jednog koji je previše mirni dekica, jednog koji je previše vojnik, jednog koji je previše uduvan i jednog koji je previše Dejvid Arket a tog lika ne mogu da svarim nikako. Jedini način na koji mogu da mu odam priznanje je da njegova jedina scena traje par sekundi i da je on u njoj raznet, dekapitovan ili na brutalni neki način uklonjen. Tom društvancetu se pridružuje i lik koji pronalazi svoj spas u tvrđavi. Njega tumači genijalni Robert Karlajl. On im  priča jezivu priču koja uključuje i kanibalizam. Vojnici kao vojnici žele da pomognu potencijalnim preživelima i kreću da istraže priču ovog lika. 

E tu dolazimo do sledećeg problema. Prvo, priča tog lika je zaista jeziva i kao takva je odlična da podgreje atmosferu. Međutim tu uleću i neki Indijanci koji izlažu svoju legendu i samim tim vam spojluju obrt koji sledi i gomilu stvari koje ste na jeziv način mogli otkriti. To je odličan primer kako očajno iskoristiti takvu legendu u filmu. Ako ste gledali odličnu glupariju Jeepers Creepers, tu smo imali prvo pojavu nekog sablasnog lika, nekoliko jezivih događaja i onda nam se servira ta neka legenda koja začini sve to. Ovde je nekom palo na pamet da vam prvo objasni nešto što niste ni videli. 

Kada već dođe do sukoba i do velikih opasnosti, vidimo da ovo nije tako jednostavna priča o kanibalizmu. Te scene kada zapravo opasnost dobija svoje lice su donekle čudne. Nadovezuje se sve to na one smešne likove jer i ove scene su pravljene kao da ova tema nije jeziva i ozbiljna već komična. Jasno je da je kanibalizam i ono što zapravo stoji iza njega stavljeno u prvi plan, ali nekako je ta neozbiljnost povremeno ubijala potencijalnu jezu koju film nosi. Takav je i soundtrack. Kvalitet muzike jeste odličan ali nekako su mi sve te melodije prevesele za ovakav film. 

Tu već film pokazuje svoju pamet. Naravno, nije ovo pravljeno kao film o kanibalizmu već iza toga leži nešto mnogo zanimljivje. Recimo imamo situaciju da oni koji se hrane mesom drugoga dobijaju njegove "moći", tačnije sposobnosti. Odlično parodiranje na sam život gde veća riba jede manju, gde se neko bogati na račun drugog. Kao i u pravom životu i u ovom filmu važi: jedi ili budi pojeden. Tu je dobro što nema tog herojskog mrsomuđenja. Ok, lik drži do nekih moralnih principa ili čega već, ali kada mu je guzica u pitanju, moral se ostavlja po strani. Sledeća stvar kojom se film bavi je upravo ta granica koju čovek mora da pređe da bi postao grabljivac. Šta je to potrebno da čovek uslovno rečeno pojede drugog čoveka, da stekne moć na račun drugoga? Koja je granica koja deli onda tog čoveka koji ima ambiciju i koji će se zadovoljiti nečim manjim i čoveka koji se zapravo pretvara u zver? Kako čovek da pobedi i uništi nekog ko se proslavio propašću drugih? Sve su to zanimljiva pitanja a ovaj fim se bavi njima na zaista pametan način. 

Glavni problem svega toga je što mi je sama jezivost ostala nepretočena u potencijalno zastrašujuću atmosferu. Mnogo mi sve ovo deluje neozbiljno. Prvo, sama okolina tvrđave i ostale lokacije su pogodno mesto za jezive scene, a slabo šta je iskorišćeno od toga. Takođe, ako je već sam kanibalizam u pitanu, brzo se dolazi do toga. Nema puno čekanja. Recimo u filmu Alive vi vidite put koji je doveo do toga da ljudi počnu da jedu jedni druge. Stvorena je neka atmosfera i videli smo preduslove, celu bezizlaznost situacije. Ovde nema nikakvog čekanja. Film samo ispaljuje scene: evo ti razlog, evo događaj, ćao, zdravo, misli o tome usput. 

U svakom slučaju ovo se može smatrati veoma pametnom crnom komedijom pre nego horor filmom. Ovo je sasvim simpatičan, pametan film, drugačiji od svega na šta ste navikli. Dijalozi su odlični, dva glavna lika sjajno osmišljena, Gaj Pirs dobar, Robert Karlajl maestralan tako da ovo zbog svega navedenog svakako vredi pogledati.

Zanimljivosti:
Film je trebao da režira Milčo Mančevski ali je zamenjen dve nedelje po ulasku filma u produkciju. Završnu borbu, uključujući i dijaloge su osmislili Gaj Pirs i Robert Karlajl. Originalna borba iz scenarija je zanemarena i tokom snimanja ovih scena na setu su ostali bez lažne krvi. Tek posle 25 minuta filma glavni lik progovara punu rečenicu. Poslednji film Džona Spensera. Gaj Pirs je inače vegetarijanac ali je u jednoj sceni stoički podneo da žvaće meso (u ovom slučaju je bila jagnjetina) i čim prekinuto snimanje scene, on je sve ispljunuo. Ta scena je snimana nekoliko puta tako da je on svaki put ponavljao isto.

Naj scena:

"That was very... sneaky"

Moja ocena: 6/10