Howl (2010)

Djuka

Kod nas nazvan: Urlik
Žanr: Biografija I Drama
Režija: Rob Epstein, Jeffrey Friedman
Glumci: James Franco, Todd Rotondi, Jon Prescott...

Priča: 

Dok Alan Ginsberg priča o svom životu i umetnosti,  njegova najpoznatija pesma je prikazana animacijom, a uporedo teče suđenje zbog njegovog rada tj. vulgarnog jezika i stila.

Moj osvrt:
Već sam opis deluje zbunjujuće, zar ne? Odmah da vam kažem da nije toliko zanimljivo koliko možda deluje. Prva stvar, film zahteva bar koliko toliko književno obrazovanog gledaoca. Kad kažem književno obrazovanog, mislim na poznavanje književnih pravaca, periodizaciju, karakteristike određenih stilskih formacija. Druga stvar, ako i ne poznajete ove stvari, ali ste hipster, film će vam se svideti. Prosto, film je oda bitnicima i hipsterskoj subkulturi.Ne želim da se pola prikaza bavim objašnjavanjem bitnika i uticaja koji su oni imali na umetnost, kulturu i društvo, zato ću se baviti samim filmom, a sve što vas zanima u vezi bitnika, možete vrlo lako doznati uz pomoć sveznajućeg Gugla. 

Film je koncipiran kao neki kolaž. Imamo intervjue sa Alanom Ginsbergom, koji govori o početku svog bavljenja pisanjem, o svom životu, svojim stavovima o društvu, uticajima koji su drugi pisci imali na njegov rad, o svojim iskustvima, intimnosti, pa i o tom famoznom suđenju. Intervju je presecan nizom kratkih scena koje retrospektivno prikazuju određene situacije iz Ginsbergovog života. Njegova poema „Urlik“ je izvršila veliki uticaj u tadašnjim književnim krugovima, ali je zbog grotesknih i metaforičnih poređenja, tabu tema i obilja vulgarizama i kolokvijalizama zaparala uši konzervativnoj javnosti. Dušebrižnici su, očekivano, brže bolje pohitali da odbrane moral, a kako se u Americi to radi nego suđenjem. To suđenje je drugi aspekt ovog filma. Naravno, pošto društvo nije toliko nazadno da tuži pisca koji je napisao to skandalozno delo (jer, jelte, to je umetnička sloboda), optužen je izdavač koji je zanemario svoju građansku dužnost očuvanja javnog morala i učinio da delo postane dostupno širokim narodnim masama. 

Treći aspekt filma je Ginsbergovo čitanje poeme na književnoj večeri, gde vidimo i njegove savremenike u publici, njihove emotivne reakcije na različite delove teksta uglavnom iskazane facijalnom ekspresijom i povremenim uzvicima odobravanja. Opet, to čitanje je presecano vrlo sirovom i razmrljanom animacijom koja ilustruje određene delove poeme. Animacija i suđenje su u boji, dok je sve ostalo u crno-beloj tehnici. Intervju sa Ginsbergom je sniman tako da izgleda autentično, dokumentarnog karaktera je. Moram priznati da sam prikazivanjem suđenja veoma razočarana. Ok, znamo u startu šta se na suđenju dogodilo, ali moglo je to biti prikazano malo dramatičnije i malo uverljivije. Prosto, ljudi koji govore protiv poeme i osuđuju je su prikazani previše karikirano, previše plastično i konzervativno. Toliko su iritantni u toj svojoj nametnutoj ograničenosti da to potpuno gubi uverljivost, maltene deluje pamfletski. 

Iako se nama danas čini suludo da se zbog jezika i stila jednog dela digne tolika prašina i zazivanje cenzure, ipak je to, ne tako davno, bila svakodnevna pojava. Problem ovog suđenja nije uverljivost motiva, već kako su ti motivi prikazani. Zbog toga cela priča deluje vrlo pristrasno i to je veliki minus ovom filmu. Ako je ideja bila da se prikaže jedan društveni i kulturni momenat prelomljen kroz prizmu razumevanja bitničkog poimanja umetnosti i sveta, onda je trebalo biti objektivniji i odmereniji, a scene suđenja su imale potencijal da ostvare tu ravnotežu. Neshvaćeni, nesrećni, drugačiji bitnici VS ograničen, intelektualno zakržljali svet- to smo dobili u ovom filmu. Prenaglašena polarizacija je učinila film kontradiktornim i kvazi-intelektualnim. Na stranu šta ja mislim o bitnicima i kvalitetu njihovih književnih dostignuća (vreme je pokazalo sve), ne može se osporiti uticaj koji su oni izvršili na umetnost i kulturu. 

Moram priznati da je u nekim aspektima film dobro prikazao duh tog vremena, krizu identiteta mladih ljudi u posleratnom svetu, eksperimentisanja svih vrsta, društvene represije homoseksualnosti, samodestrukcije i izgubljenosti. Iako je to prikazano različitim tehnikama, što vizuelno čini film zanimljivijim, ipak je sadržaj vrlo selektivan. Čini mi se da je kolažna forma odnela prevagu nad suštinom, pa smo dobili jednu klasičnu pozu. Ako niste primetili, bitnici su ovih dana opet u modi. Obratite pažnju na ove naše današnje hipstere i njihove poze, to vam je ovaj film: komplikovana poza koja ostavlja utisak i nejasna suština.  

Džejms Franko igra Alana Ginsberga i veoma dobro se snašao u toj ulozi. Čak i fizički liči na Ginsberga, što je dodatni plus. Jedino što mi je iritantno u njegovom izvođenju je čitanje poeme, jer je neke reči toliko naglašavao nekim čudnim, nazalnim razvlačenjem samoglasnika. To mi je toliko paralo uši i išlo mi na živce da sam ozbiljno razmatrala da gledam film bez tona. Nekako sam izdržala, verovatno zbog konstantnog smenjivanja tih scena čitanja sa scenama suđenja i intervjuom. Hvala kolažnoj formi. Zbog toga što film zahteva dobro poznavanje istorije književnosti i terminologije i zato što je pravljen za određenu ciljnu grupu, i zbog nedostatka objektivnosti, ne mogu mu dati visoku ocenu.

Zanimljivosti:
U toku jedne animirane scene, jedan od likova skače sa krova na krov i prolazi pored bilborda na kom piše "Luckies are Toasted!" To je bila marketinška kampanja Lucky Strike brenda cigareta.

Naj scena:

Čovek je rekao ono što se kroz vreme pokazalo kao istina.

Moja ocena: 5/10