Seven Psychopaths (2012)

Outsider & Djuka

Kod nas nazvan: Sedam Psihopata
Žanr: Komedija | Kriminalistički
Režija: Martin McDonagh
Glumci: Colin Farrell, Woody Harrelson, Sam Rockwell

Priča:
Scenarista koji proživljava kreativnu krizu, postaje umešan u obračun gangstera i njegovih čudnih prijatelja ... a sve to zbog ukradenog psa.

Outsider:
Po mom mišljenju, najveći broj filmova koji sadrži gomilu malih pričica u sebi, napravljen je tako zato što ne mora da prikaže ništa, ili prikaže tek nešto originalno. Umesto da kratke priče eksplodiraju svaka svojim kvalitetom, hvata se neki smešan prosek uz ponešto simpatično i to je to. Recimo Cloud Atlas ima jednu priču zaista vrednu pažnje, nekoliko prosečnih bez kojih može da se živi, ali i neke potpuno zanemarljive. I sad nam oni prodaju fazon da su usnimili nešto epohalno, a realno samo jedna priča sadrži dozu originalnosti.

 Seven Psychopats je bio na odličnom putu da održi predavanje kako se male priče slažu u film. Struktura same radnje je genijalna. Imamo likove i imamo njihove manje ili više lude priče. Većina tih priča su zaista dobre. Recimo priča o svešteniku kome je ubijena kćerka je savršena, još kada imamo ovakva dva glumca koja predstavljaju taj lik... Naravno i ostale priče sadrže zavidan kvalitet. E sada, svi likovi su nekako povezani. Iako to ne izgleda tako, svaki od likova nosi štošta što ne vidimo, a kada to otkrijemo, otkriva se i nova veza. Time bukvalno svaki lik postaje i zanimljiviji i bogatiji ali i sama priča dinamičnija jer vidimo povezanost likova. Ovaj koncept donosi odličnu komediju i sjajne fazone. Što je najbolje, svi ti likovi su otkačeni na svoj način i svačija priča jeste originalna. Što je još bolje, nemamo samo povezivanje likova sa likovima, već se dešava da vidimo priču pa je tek onda vežemo za lika... sjajno. Uz sve ovo, dijalozi su odlično napisani. Ne bih ih baš nazvao tarantinovskim, ali ovde zaista ima žestoko dobrih pričica. 

E sada, šta mi se nije dopalo. Glavni lik je pisac koji nema blage veze šta bi pisao. Ima neku temu, ali vidi se da želi sasvim drugačije nešto izvesti. Cela ta njegova ideja je totalno antiklimaktična ako se pogleda polazna tačka od koje njegove priče kreću. To je opasan problem ovog filma, ustvari to je opasan problem koji sam ja imao sa filmom. Kako je ideja glavnog lika da se njegova priča završi na neočekivan ali i mlak način, to su bukvalno preslikali na događaje koji inspirišu ovog scenaristu. Bukvalno sve se završava mlako. Neću mnogo da širim priču kako i zašto, ali imamo sledeću situaciju (nije veliki spoiler). Imamo lika koji je tih, misteriozan i kod koga se bukvalno ne zna u šta će se pretvoriti. Svi ostali, kakvu god novu stvar da saznamo za njih, kakvu god promenu likovi doživeli, nemaju taj potencijal. To nije ni čudo jer lik o kome pričam tumači Kristofer Volken. Svi su sjajni u ovom filmu, i Harelson i Rokvel i Farel, ali da se ne lažemo, niko od njih nije ni do kolena ovom starom majstoru. 

Volkenov lik nosi nešto što jedva čekate da eksplodira iz njega, jedva čekate da vam pokaže to što krije. Scena u kojoj otkrijete njegovu tajnu otvara takve mogućnosti i toliko je dobra (što zbog ideje što zbog Volkena)  da sam se sledio. Eeee tu smo. Već vam rekoh da je taj antiklimaks ideja koju pisac potencira. Zbog toga od svega očekivanog ne dobijamo ništa. Posle furioznih i bravuroznih sat vremena, filmotvorci su se zakucali u nešto sporo i završili totalno mlako. Kontam da je to i bila ideja, da je pisac doživeo ono što je želeo napisati, ali meni je to bilo suviše mlako da bih na kraju bio potpuno zadovoljan. U svakom slučaju ovo je sasvim ok filmić, sigurno bolji od jadnog oskarovca, ali šteta zbog propuštene prilike da se napravi nešto što će dugo ostati upamćeno.

Naj scena:

Tajna


Djuka:

Ovo je jedan od onih filmova za koji, dok ga gledate, ne možete da odlučite da li je genijalan ili glup, da li ima nešto što vam promiče. Za mene je ovo jako dobar film. Pokušaću da objasnim i zbog čega, a da ne otkrivam previše, zbog ljudi koji ga još nisu odgledali. Hajde da krenemo redom. Drug Autsajder kaže da mu je smetalo što se i scenario koji Marti (Kolin Farel) piše i sam film završavaju mlako. Nije to baš tako. Prvo, uvodna scena nam jasno skreće pažnju na Holivud, a i to što Marti ima samo naslov scenarija, a blage veze nema šta da piše, osim što želi da mu se nasilan film završi nekonvencionalno, bez masakra. To je jedna jako dobra parodija na Holivud i uopšte filmsku industriju koja samo štancuje proizvode po šablonu, kao na fabričkoj traci. 

Dešava se da scenaristima i piscima izdavačka ili produkcijska kuća uvali zvučan naslov, pa oni da se snalaze kako znaju i umeju. Pisanje po narudžbini. Zamislite koliko to ograničava jedan kreativan proces. To je mašinerija u koju se ili uklopiš ili nemaš više šta tu da radiš. To se upravo dešava Martiju. Pored toga, imamo niz situacija i dijaloga koji izneveravaju očekivanja gledalaca, a i postupci likova imaju neočekivanu motivaciju (Čarlijeva smešna i nelogična vezanost za psa, koji je, ni manje ni više, neke ženskaste patuljaste rase. Očekuješ da kriminalac ima nekog boksera, dogu ili pitbula, a ne neko čupavo psetance kakvo bi Paris Hilton nosila u torbici). 

Koliko su s jedne strane istaknute neočekivanosti i, da tako kažemo, nelogičnosti u motivaciji i karakterizaciji likova, s druge strane su naglašeni stereotipi (Marti je Irac, i samim tim je alkoholičar). Takvo smenjivanje  postupaka dovodi do specifičnog osećaja da priča balansira na klackalici između apsurdnog i logičnog, da posle nekog vremena, dolazi do zamene teza: ono što nam je u startu bilo nonsens, postaje logično, i obrnuto. Mislim da je to zaista sjajno urađeno u ovom filmu. Konstantno poigravanje sa percepciom i očekivanjima publike je izazov koji je ovaj film dobro razrešio.

Druga stvar je takođe jedan zanimljiv umetnički postupak, a možemo reći, možda i misao o umetnosti. Marti piše scenario koristeći neke priče iz stvarnog života. Umetnost imitira život. Scena u pustinji u kojoj Marti, Bili i Hans smišljaju scenario je fantastična, i to je prekretnica u ovom filmu. Do tad je umetnost imitirala život, kroz njihov dijalog i predloge u malom vidimo ono što se kroz ceo film provlači - motivacija, perspektiva likova, logičnost i nelogičnost (npr. kad Marti kaže Biliju da nije logično da kriminalac dođe nenaoružan na sastanak). Takođe, u tom procesu nastajanja priče je ponovo parodija na sve klišee Holivuda, da film mora da se završi ogromnim rokanjem i krvoprolićem, masovnim masakrom. Nakon toga, film se kreće drugom putanjom, život počinje da imitira umetnost. Sve počinje da se razobličava dobija drugu dimenziju, da bi dovelo do mlakog kraja, ali jedinog mogućeg. Takođe obratite pažnju na kraj scenarija, koji je Hans smislio. Sjajno rešenje i za tu priču u priči, i za sam film.

Sama ideja da psihopate pišu scenario za film o psihopatama, a pritom nesvesni da su i sami psihopate (tj. ne doživljavaju sebe kao psihopate) je fantastična.Za glumu nemam šta da kažem, svi su se dobro pokazali. Čak i Sem Rokvel, koji je meni užasno antipatičan i iritantan, ni sama ne znam zašto, u ovoj ulozi je i više nego ubedljiv.

Naj scena:

Bilijeva verzija...

Zanimljivosti:
Miki Rurk je trebao glumiti Čarlija, ali se posvađao sa producentima i zamenjen je Vudi Harelsonom.

Outsider: 6/10
Djuka: 8/10