Io non ho paura (2003)

Kod nas nazvan: Ništa se bojim (!?!? po imdb-u)
Alternativni naziv: I'm Not Scared
Žanr: Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: Gabriele Salvatores
Glumci: Aitana Sánchez-Gijón, Dino Abbrescia, Giorgio Careccia ...

Priča:
Dečak sasvim slučajno otkriva duboku rupu u zemlji i u njoj drugog dečaka koji je nečiji zatvorenik.

Moj osvrt:
U rukama nekog majstora, ovo je ne moglo već moralo biti remek delo. Prosto se čovek zapita kako neko može da usere ovakvu priču u toj meri da ona postane prosečna. Evo kako. U prvih 40 minuta filma dečak pronalazi ovu rupu i momče u njoj i ništa se drugo ne saznaje. Ako vam kažem da je oko te rupe i dečaka u tih 40 minuta potrošeno 3 minuta najviše, otvara se jasno pitanje na šta se troši ostalo vreme. Pa na dramu... a kakvu... to nemam pojma. Prikazano je gde to momče živi, malo se i vidi nešto ljudi koji žive u toj zapizdini, malo oko situacije u porodici i to je to. E sada, nije to popunilo ovih 40tak minuta već scene u kojim momak šeta/trči/vozi bicikl uz sasvim solidnu muziku. Hajde jedna scena da je takva, razumeo bih, ali gruvati bez potrebe toliko toga, to mi već smeta. Time svakako predstave tu dečiju nevinost, želju za istraživanjem, nestašnost ili šta već, ali kažem, previše mi je toga. 

Svi susreti sa tim zarobljenim dečakom bi morali biti jezivi i šokantni ali što je za mene neoprostivo, oni to nisu a evo zbog čega. Od dece se ne očekuje neka dobra gluma, tu ćemo se složiti, ali ovi klinci su odlični. Kao da im je neko objasnio da treba da se ponašaju prirodno i svima sam prezadovoljan... svima osim sa klincem iz rupe. On je jedini od svih klinaca koji pokušava da glumi i sve to deluje presmešno. Kako da se šokiram kada se klinac ponaša kao Orlando Blum, kada mu je svaka izjava takva da se unosi u lice i kao da svakom izjavom želi da kaže da će nešto kolosalno da se desi ... a priča stvari koje bi trebao da izgovara umoran klinac kome je muka od svega, a ne ptica zlosutnica koja priča simbolične baljezgarije. Na sve to, preterali su u  tome kakvu su kreaturu napravili od njega, a realno ni pozicija u kojoj se nalazi nije baš najsrećnije osmišljena. Mogla je ta rupa biti malo nedostupnija a i uslovi u njoj malo bolji jer je to klinče moglo umreti unutra 50 puta. 

Kako se sazna zašto je klinja unutra i ko ga drži tu, film automatski dobija na kvalitetu, vidi se potencijal da će svašta da se desi, vidi se sjajan prostor za gomile boleština, napetosti, dramatičnih scena... i sve to traje nekih par minuta posle čega kreće drama siromašne porodice osuđene da živi u nekom tamo pičkovcu, a sve što žele je da ih ogreje malo sunca dok pod palmam slušaju hitove armije Saleta Popovića. Posle ovog sudbonosnog saznanja, samo loš režiser neće uspeti da uključi gledaoce u film, da ih veže za likove i situacije... na žalost, to je ovde i problem. 

Na sve ostadoh ravnodušan i sačekah finale koje je dostavilo ne ono što sam očekivao, već ono što sam znao da će da se desi. I iz nečega što je totalno mlako, iz nečega što vas ne veže ni jednog jedinog momenta, tragedijom se pokušava prikazati nešto, neka pouka, neki šok i pobrati simpatije. Može to da radi posao, ali samo da je pre toga viđeno nešto više od golog proseka. Ovako, jedna vrhunska ideja upropašćena je totalnom neodređenošću u smeru kojim radnja treba da ide, upropašćena karikaturom od zarobljenog deteta, upropaćena razvučenošću koja je ubijala svaki pozitivan deo filma i činila ga zanemarljivim... Jedino bogatstvo filma je sjajna gluma gomile klinaca. Mogu samo da zamislim na šta bi npr. ovo ličilo u rukama jednog Bergmana, Polanskog pa možda čak i Istvuda. Inače, zahvaljujući Djuki saznao sam da je film rađen po knjizi Nikola Amanitija, pa koga zanima, možda se više usreći sa njom.

Zanimljivosti:
Ovaj film je blago zasnovan na priči o kidnapovanom dečaku iz Milana i knjizi koja je bila inspirisana tim događajem. Pošto je ceo film priča sa tačke gledišta jednog deteta, sve scene su snimane sa visine tog dečaka.

Naj scena: 

Otkriće vezano za zarobljenika

Moja ocena: 5/10