уторак, 22. јануар 2013.

Le scaphandre et le papillon (2007)


The Diving Bell and the Butterfly (2007) on IMDb
Alternativni naziv: The Diving Bell and the Butterfly
Žanr: Biografski | Drama
Režija:  Julian Schnabel
Glumci: Mathieu Amalric, Emmanuelle Seigner, Marie-Josée Croze ...

Priča:
Istinita priča o uredniku časopisa Elle koji je doživeo moždani udar i ostao zarobljen u svom telu. Jedini deo tela koji je mogao koristiti je levo oko...

Moj osvrt:
Ovo je užasno teško za komentarisanje iz prostog razloga što se radi o istinitom a užasno tragičnom događaju. Teško je dati neki sud jer mi koji imamo mogućnost normalno koristiti svoje telo ne možemo zamisliti kako se oseća neko ko izgubi tu moć. Možemo samo da prdimo o tome kako je to užasno, kako je to tragično, "ne daj bože nikome", "jadan čovek"... Plašio sam se da će se ceo film svoditi na prikazivanje nemoći čoveka koji ostaje potpuno paralizovan. Samim tim, film bi postao užasno težak za gledanje. 


Nisam čitao o ovom događaju tako da nisam znao rezultat, ali sam početak filma pokazuje svu surovost istine a to je da nema ovde čuda. Čuda očekujte u holivudskim filmovima u kojima vas bombarduju nečijim jadom da bi na kraju on bio kao rukom odnet uz gomile patetičnih a ni malo ljudskih scena. Recimo film 50/50 je pokazao kako može da se napravio dobra stvar na tu temu jer je išao na kocku ljudskosti, tek ponekad odlutavši krivim putem (odnos glavnog lika sa devojkom). Ovaj film se za divno čudo uopšte ne bavi tom borbom protiv užasa u koji čovek zapada. Jasno je da od te borbe nema ništa. Druga stvar gde ovaj film dominira je odsustvo patetike. Setimo se recimo Devojke od Milion Dolara, kada joj posle nesreće dolazi porodica u posetu. To je za mene jedna od deset najretardiranijih scena u istoriji kinematografije i napravljena je da se bakice iznerviraju nepravdom, da kunu sudbinu kletu i prizivaju nesreću bezosećajnim nakazama. Ovde ne da patetike nema, već vam neće pasti na pamet dok gledate film. Stoprocentna antiholivudska formula i veliki respekt za ovakav pristup. 


Sledeća genijalna stvar, način na koji se lik suočava sa svim ovim. U jednom momentu mi se učinilo da je prebrzo prihvatio sve, ali sam totalno promašio poentu cele priče. Naravno, na početku on želi da umre, ali kasnije dolazi mirenje sa sudbinom i nešto što baš nisam ni očekivao. Ne znam za vas braćo i sestre, ja neretko razmišljam o tome kako bih voleo učiniti nešto veliko u svom životu, nešto što bi ostavilo trag u vremenu. E sada zamislite čoveka koji može da koristi samo jedno oko... zamislite koliko snage i volje on mora da ima da bi se odlučio na takav zadatak, na nešto što će ostati daleko posle njega. Ok, jeste on urednik magazina Elle ali Elle nije njegova kreacija. Zamislite osobu koja u takvoj situaciji uči da komunicira i koja kao svoje oruđe koristi moć komunikacije. Ne želim da sada zvučim kao likovi u otrcanim filmskim govorima gde kada neko strada, uvek se nađe neki serator koji će pričati o tome da su svi inspirisani delima preminulog. Ovo nije tako. Ovde imamo dela ovog čoveka koja utiču na ljude oko njega i imamo ljude oko njega koji bez trunke patetike žele pomoći, žele učiniti život ovom čoveku što podnošljivijim. Taj aspekt ovde je maestralan. 


Odlična stvar je što nas upravo nastradali lik vodi kroz film. Najveći broj scena nam je dat sa njegove tačke gledišta i uz njegove misli što zaista ostavlja jeziv utisak. Imamo ovde sve ono što očekujete, sređivanje misli, suočavanje sa prošlošću, sa postignutim, ali to se fino proteže celim filmom bez toga da ubija sadašnju priču. Sva njegova razmišljanja ne idu u smeru kajanja već lik ili oslobađa svoju maštu ili na genijalan način priča o trenutnoj situaciji pri čemu se i našali na svoj račun. Na kraju pomenuću i pojavljivanje Maks Fon Sidou-a. Matori se pojavljuje u dve scene. U drugoj je tako dobar da sam zaplakao. Ne znam da li ste čitali moj prikaz Virgin Springa. Ako niste, bacite pogled na Naj scenu tamo. Čovek sedi i čeka pri čemu ta scena govori milijardu reči i ostavlja neizbrisiv utisak. 


Ovde u toj pomenutoj drugoj sceni priča sa sinom i ne znam koliko obraćate pažnju na tako sitne detalje, ali ako se odlučite za gledanje ovog filma, gledajte gestove ovog velikana za vreme i posle razgovora. Braćo i sestre, to je gluma iza koje zaista vidite osobu koja je predstavljena i vidite sav njen bol, njegovu staračku izgubljenost i nemoć da učini nešto. Maks, poživi nam još dugo jer takvih kao ti skoro i da nema. Nemam vam više šta reći braćo i sestre. Svakako vam preporučujem da pogledate ovaj film, ali budite spremni jer ovo je zaista teška priča.

Zanimljivosti:
Džoni Dep je trebao tumačiti glavnu ulogu ali je morao da odbije jer je film sniman u isto vreme kada i nastavak Pirata sa Kariba. Režiser Džulijan Šnabel je naučio francuski kako bi mogao režirati film. Skoro celih prvih 40 minuta filma su sa tačke gledišta glavnog lika.

Naj scena:


Razgovor oca i sina

Moja ocena: 7/10

7 коментара:

  1. Citao sam recenziju bez da prvo pogledam ocenu...Ocekivao sam 8,9 --nisi mu nasao neku manu...Pogledacu ga u skorije vreme, jer kol'ko vidim film je zastrasujuce dobar...a za Maxa nemam reci, sigurno jedan od najbolji glumaca u Evropi ikada..

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema film nekih mana, već sam objasnio sistem ocenjivanja, tako da od 7 do 10 su već nijanse u pitanju.

      Избриши
  2. Daj neku brzopoteznu preporuku sta da se gleda... :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drama - The lives of others, Naučna Fantastika - Dark City, Romantična Komedija - Love Actualy, Triler - Oldboy, Jezivi Trip - Strange Circus, Horor - Abominalbe dr. Phibes, Superherojski (donekle) - Unbreakable, nenormalni trip - The Village...

      Избриши
    2. Znas me u dusu! :D

      Избриши
  3. Zakasneli r.i.p. za Maxa, jednog od najvecih glumaca ikad. Jedan od retkih koji je mogao treptanjem i spustanjem telefonske slusalice da coveku izmami suze. Legenda.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Strašan glumac. Recimo scena iz filma Virgin Spring (zreo za reprizu) u kome on čeka da se ubice njegove ćerke probude dok sedi za stolom u koji je zabo nož... neverovatno. To je za mene jedna od najupečatljivijih scena na filmu ikada. Njegov izraz lica i oči koje govore sve, zanemim svaki put kada to vidim

      Избриши