Remember the Titans (2000)

Kod nas nazvan: Seti se Titana
Žanr: Biografski | Drama | Sportski
Režija:  Boaz Yakin
Glumci:  Denzel Washington, Will Patton, Wood Harris...

Priča:
Istinita (malo sutra) priča o treneru američkog fudbala i njegovoj novoj ekipi, prvoj sastavljenoj od crnaca i belaca u američkoj istoriji.

Moj osvrt:
Nekada, dok nisam bio iskusan gledalac, ovaj film bi za mene vrlo verovatno bio remek delo. Ovako, on ima nekoliko velikih kvaliteta ali mane ga ubijaju za medalju. Prvo ću se baviti kvalitetima. Izbor za glavna dva glumca je vrhunski, Denzel Vašington i Vil Paton su majstorski odradili svoj posao. O Denzelu ne želim trošiti reči dok je izbor ovog drugog lika bio odličan. Patona ne smatram ni vrhunskim ni lošim glumcem ali ovde su mu maestralno uboli ulogu. Sledeća stvar koja valja je odličan odnos dva trenera. Izbegli su sve šablone i zaobišli svu patetiku priča o rasizmu i pretvorili ovo u odličnu saradnju dva trenera. Njihov odnos je predstavljen kao odnos dva razumna čoveka, i on je do pred kraj sjajan. Na kraju se sve to pretvori u ono patetično iskenjavanje koje počnete da slutite na pola filma. 

Treća i poslednja dobra stvar je odnos između igrača različitih rasa. Genijalno je predstavljena tema rasizma kroz odnos ovih momaka. U svojoj mladosti bili su odgajeni kako su ih roditelji vaspitali i jednostavno, kako vreme prolazi, uvideli su svu uzaludnost rasne netolerancije. To je to što se tiče kvaliteta. Sve ostalo kao da je režirao neko drugi. Na stranu što ova priča nema ni 2% veze sa istinom. Ne znam za vas braćo i sestre, ali u filmu gomilu idiota koji iz dna duše mrze nekog ko je druge rase, mogu da podnesem. Ali tu istu gomilu idiota koja promeni mišljenje samo zato što tim njihovog grada u kom ima momaka druge rase, pobedi, to mi malo vređa inteligenciju. Kao, neću više da razgovaram sa najboljim prijateljima zato što oni pričaju sa crncima a posle ću da grlim te iste crnce. 

Takođe, ne kontam zašto ti idioti u svakom filmu moraju da budu u većini. Ceo grad je zatupljen, samo nekoliko ljudi je razumno i kasnije se svi dozovu pameti i vole se. Ma daj! A mržnja prema crncima je tolika i tako logična da naprosto vređa inteligenciju. Zamislite da se Hitler 1945. sam prošetao među stotinak Jevreja a oni istukli crnca koji je išao za njim, toliko je logično. Film je toliko patetičan da može da stoji rame uz rame sa drugim delom Twilighta, samo što je tamo patetika razumljiva jer gledamo tinejdžerski ljubavni film. Ovde nemamo taj žanr, već imamo likove koji su se plašili da ostave možda nekom gorak ukus. I nasitnija i najnebitnija pričica iz filma se lepo slože i reše. Lik ostaje nepokretan i dan kasnije se pomiri sa situacijom i već ima plan da ide na olimpijadu. Alo majstore, do prekjuče si bio jedan od najboljih igrača američkog fudbala, danas tako mirno prihvataš sve to. 

Opet imamo neko derište jednocifrenog broja godina koje lako objasni smisao života ovim starijim. Sve je tako prokleto providno i predvidivo jer ljudi jednostavno nisu želeli da naprave ništa osim šablona (naravno van ovih pozitivnih stvari koje sam naveo). Čak ni u finalnoj utakmici nema onog klimaksa koji me uvek naloži, koliko god film bio loš. Šteta što su ove pozitivne stvari jednostavno ubijene holivudizacijom, patetikom i milion puta viđenim šablonima. Moglo je ovo elegantnije, bolje i lepše. Sramota na šta su protraćeni talenti Vašingtona i Patona.

Zanimljivosti:
Trojica najvećih rasista u filmu su izmišljeni likovi, kako bi film dobio na dramatizaciji i kako bi mu se kvalitet srozao. U pravom životu, kroz prozor trenera Buna nije ubačena cigla već stara wc šolja.

Naj scena:

Left side... strong side...

Moja ocena: 5/10