Žanr: Drama
Režija: Alejandro G. Iñárritu
Glumci: Javier Bardem, Maricel Álvarez, Hanaa Bouchaib, Guillermo Estrella...
Priča:
Nakon što sazna da boluje od neizlečive bolesti, Uksbal pokušava da obezbedi budućnost svojoj deci i pronađe mir u haotičnom životu na marginama Barselone.
Moj osvrt:
Braćo i sestre, neke filmove mi je jako teško da preporučim. Ne zato što nisu dobri već zato što nisam siguran da nekom želim ono što su meni uradili. Biutiful je na neki način takav film. Kad se on završi, verujem da vam neće biti do toga da puštate nešto drugo, istražujete ili čitate bilo šta o filmu ili pokušate da racionalizujete šta ste upravo gledali. Treba da odleži ovo, kao neki trenutni ili budući bol u vama.
Injaritu uspeva iznova da izazove onu posebnu vrstu tuge, ne onu veliku, dramatičnu koja zahteva muziku, suze i velike rečenice. U pitanju je ona teža, svakodnevna. Ona kada život nastavlja da se događa iako bi čovek najradije da zaustavi sve. Kada treba ustati, spremiti nešto za jelo, razgovarati sa porodicom, zaraditi novac, rešavati probleme a negde u sebi nositi nešto što niko oko tebe ne može da ponese umesto tebe samog. Biutiful me je tu pronašao.
Definitivno, sa godinama drugačije gledam filmove o smrti. Nekada je sama smrt bila jeziva. Danas mi mnogo strašnija pomisao na sve ono što ostaje nedovršeno. Na ljude kojima nisi rekao nešto što je trebalo da kažeš. Na stvari koje si odlagao jer si bio siguran da ima vremena. Na obične dane kojima nisi pridavao nikakav značaj zato što nisi znao da ih ima konačan broj.
Svi živimo sa tom prevarom da vremena ima dovoljno. Znamo da nije tako, naravno. Nismo glupi. Ali znati nešto i zaista živeti sa svešću o tome, dve su potpuno suprotne stvari. Da svakog jutra zaista osećamo koliko je naše vreme ograničeno, verovatno ne bismo mogli normalno da funkcionišemo. Zato odlučujemo da zaboravimo. Planiramo sledeću nedelju, sledeće leto, sledeću godinu. Ostavljamo telefonski poziv za sutra. Zagrljaj za neki drugi dan. Izvinjenje kada bude pravi trenutak. Problem je što možda taj pravi trenutak nikada ne dođe.
Injaritu je napravio film koji me je konstantno vraćao toj mislii. Ali ne smrti kao događaju nego smrti kao granici posle koje više nema popravljanja. I to mi je mnogo teže. Čovek može da prihvati da neće živeti zauvek. No, mnogo je teže prihvatiti da neće stići da popravi sve što je pokvario. Posebno kada iza sebe ostavlja decu.
I tu me je Biutiful najivše pogodio. Ne želim ni da zamišljam kako izgleda saznanje da nećeš biti prisutan u životu ljudi kojima si još potreban. Da nećeš videti kakvi će postati. Da nećeš biti tu kda prvi put urade nešto veliko ali ni onda kada naprave neku glupost i bude im potreban neko ko će im reći da nije kraj sveta. Postoji nešto jebeno nepravedno u samoj pomisli da ljubav može ostati a čovek koji oseća ne.
Bardem je u svemu tome neverovatan. Čovek kao da svakom ulogom prelazi na nov nivo. No zato što ovde ima velike glumačke trenutke koje možeš da izdvojiš i pokažeš kao dokaz njegovog talenta. Upravo suprotno. Najviše mi ostaje njegovo lice kada ćuti. Umor čoveka koji kao da je potrošio više života nego što mu je pripadalo. Kod njega sam imao osećaj da svaka briga ima težinu, da svaka neprospavana noć negde ostaje zapisana. Retko glumac uspe da mi prenese toliku količinu tuge bez potrebe da mi je objašnjava.
Ovaj film je pun ljudi koje je život umorio. Njegova Barselona je drugačija nego u svim filmovima gde sam je gledao. Ne kao grad, već kao osećaj. Negde postoje svetla, turisti, restorani i ljudi koji se fotografišu ali ovaj film kao da je skrenuo dve ulice dalje i pronašao one koje niko ne fotografiše. Ljude koji postoje pored nas a koje smo naučili da ne vidimo. I nisam imao osećaj da mi Injaritu govori da su oni nesrećni zato što su nešto pogrešno uradili. Jednostavno su dobili lošije karte.
To je možda jedna od stvari koje me najviše uznemiravaju i van filma. Potreba da verujemo da postoji nekakva pravda u načinu na koji su nam životi raspoređeni. Lakše je tako. Ako je neko uspeo, mora da je zaslužio. Ako je neko propao, sigurno je negde pogrešio. A onda dođe film poput ovog i pokaže koliko je život ravnodušan prema toj našoj potrebi da sve ima razlog. Neko se rodi na pravom mestu. Neko na pogrešnom. Neko dobije mnogo vremena. Neko gotovo ništa. I nikome nije dato objašnjenje.
Nije samo tuga ono što ostaje posle ovog filma. Ostaje i nežnost. Ostaju oni mali trenuci u kojima neko nekoga pokrije, dodirne, pogleda, nahrani. Sve ono što inače smatramo nevažnim jer čekamo velike događaje koji bi našem životu trebalo da daju smisao. A možda smo potpuno pogrešili. Možda su upravo te sitnice život, dok su veliki događaji samo tačke pomoći kojih kasnije merimo vreme.
I baš zbog toga je naslov Savršen. Biutiful. Pogrešno napisano Beautiful. Zašto? Nešto lepo što nije ispalo kako treba. Ne znam da li postoji bolji opis života. Ništa nije sasvim na svom mestu. Ljudi koje volimo nas povrede. Mi povredimo njih. Napravimo greške koje više ne možemo da ispravimo. Budemo dobri kada je kasno i loši kada smo morali biti bolji. Gubimo vreme na potpuno nevažne stvari a onda bismo dali sve da vratimo jedan sasvim običan dan kojem nekada nismo pridavali nikakav značaj… Pa ipak, između svega toga, dogodi se nešto lepo. Neko nas voli. Mi volimo nekoga. I na nekoliko trenutaka, to bude sasvim dovoljno.
Zanimljivosti:
Dok je Alehandro Gonzales Injaritu u jednoj školi tražio devojčicu za ulogu Ane, Hanaa Bouchaib mu je prišla, uhvatila ga za košulju i rekla: „Jesi li ti taj koji snima film? Hoću da učestvujem.“ Reditelj je kasnije ispričao da ga je njena neposrednost toliko očarala da ju je odmah zapamtio i ozbiljno uzeo u obzir za ulogu. Zvuk otkucaja srca koji se čuje u sceni u kojoj Uksbal grli svoju ćerku snimljen je direktno na setu. Mikrofoni su bili pričvršćeni za kožu glumaca tokom zagrljaja, tako da su otkucaji koje čujemo u filmu stvarni. Alehandro G. Injaritu napisao je ulogu Uksbala posebno za Havijera Bardema. Reditelj je rekao da je, od trenutka kada je prvi put zamislio Uksbala kao lika, Bardem bio jedini glumac koji mu je imao smisla za tu ulogu.
Naj scena:
"...pamti me..."
Moja ocena: 8/10