Gruz 200 / Cargo 200 (2007)

 

Kod nas nazvan: Kargo 200
Žanr: Kriminalistički | Drama | Triler
Režija: Aleksey Balabanov
Glumci: Agniya Kuznetsova, Aleksey Poluyan, Leonid Gromov ...

Priča:
Sovjetski Savez 1984. Ćerka sekretara Komunističke Partije nestaje. Nema svedoka, nema osumnjičenih. Iste noći, brutalno ubistvo se dešava u predgrađu.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, ovo je retko odvratan, brutalan, bolestan, iskren i hrabar film. Mislim da je Srpski Film poslednja stvar koja me je ovako upropastila. Užasno teško je ovo gledati. Ali nije taj užas ono što nas tišti dok gledamo ovakve priče. Ono što nas ubija je izvesnost i istina onog što svedočimo. Da, znamo da je to tako, znamo da smo nemoćni pred svim tim. Retko se viđa ovolika hrabrost kada treba kritikovati državu kojoj pripadaš. U sistemima poput našeg budeš označen kao izdajnik, neko ko mrzi svoju zemlju. Naravno, plitki će verovati u to i neće videti ogorčenost iza onog što želiš da kažeš. 

 

Balabanov jeste napravio kritiku Rusije i u Bratu ali Brat je nekako podnošljiv i ima tu neku nadu da mladost (ludost) donosi promenu i revoluciju. Odgovor za ove plitke koji će misliti da veličam ovaj film zbog potencijalne mržnje prema Rusiji je da ja ne mrzim Rusiju. Moja ljubav prema Rusiji seže do Dostojevkog, Peljevina, Čajkovskog, Rimski-Korsakova, Tarkovskog, Kasparova, Karpova, Hvorostovskog, Crvene Armije, Crnih Očiju i Podmoskovkih večeri. To je Rusija. Rusija za koju se plitki vezuju je Arhi-neprijatelj Amerike sa kojim odistinski neće ratovati nikada već to radi preko leđa malih i zavedenih. Balabanov ima onu stvar da prikaže sav taj glib koji krasi Rusiju sredine osamdesetih. 

 

Rusija bi trebala biti prelepa zemlja ali ni jedan jedini kadar ovde to ne prikazuje. Fabrike, sivilo, odsustvo lepih slika prirode i te kako budu pogubni po oči gledaoca. Ulazak u Leninsk se prikazuje nebrojeno puta i uvek je tu blato, dim fabrike i odvratna postrojenja. To isto sivilo se vidi kroz prozore soba u kojima se priča odvija. Kada pogledamo građevine, braćo i sestre, uhvati nas teška depresija. Sve se urušava, ne postoji ni jedan jedini normalan, čist zid. Kada vidimo sve te slojeve prljavštine po zidovima koji nikada nisu čišćeni ili prekrečeni jedino što može da nas snađe je mučnina. Balabanov ovde ne pokazuje samo koliko je Rusija zapravo ruinirana, već koliko je trula iznutra, koliko su ljudi otišli u tri lepe. To je jedan veliki ljudski poraz, prihvatanje da živiš u tome jer su te naučili da budeš zadovoljan smećem. Ne pričam o socijalnim slučajevima, prosjacima i beskućnicima koji su uleteli u kakav - takav smeštaj. Pričam o svima. 

 

Kada kažem pričam o svima, to je nešto što mi je Balabanov dozvolio. On se potrudio sa pokrije sve slojeve društva pa u priči imamo profesora, vojnika, seljake, policajce i mlade. Kroz svakog od njih uspeo je da ispriča priču i prikaže koliko je ova nacija u datom momentu otišla pogrešnim putem. Nije ovde stvar, braćo i sestre, u jednostavnoj kritici društva. Balabanov nije ovome prišao u smislu "e sad ću da serem po svakoj grupi ovde da vidiš kakva su oni govna u suštini". Ne ne ne ne ne. Ljude je postavio kao sliku sistema koji je truo do krajnjih granica. Ono što gledamo su jadne granice do kojih su ljudi dovedeni i postali su nesvesni šta rade. Ne ubija poraz nikada toliko kao mirenje sa njim i prihvatanje lošeg stanja kao normalnog. Onda se izgubi sva nada. I upravo me je taj osećaj beznađa ovaj film posadio u glavu. 

 

Kako reče veliki Pekić, treba da ljubimo zemlju naše dece a ne zemlju naših dedova. I počnimo od onih koji ostaju posle nas. Oni su naša nada. Ono što je "Brat" doneo, ta neka nada da će oni posle nas popraviti sranja koja smo napravili, u ovom filmu ne postoji. Zašto? Kakvi su mladi? Žive od danas do sutra. Ne vidi se nikakvo planiranje. Zapravo se vidi ali jedan tako smešan plan koji je odlazak na izlet ne uspeva da se ostvari. Zašto? Zato što me baš briga šta će biti sutra. To sutra još nije došlo a kad dođe biće to sve ok. Idem ja danas da ludujem bez da mislim da li će to imati ikakve posledice po sutra. I na ovom smešnom planu koji se ne ostvaruje zapravo nam pokazuju kratkovidost i besciljnost mladih generacija. Porazi koje vidimo kod starijih ne bole toliko. Ali odsustvo ikakve borbe kod ovih mladih je tragično. Njihova nevinost je izvrnuta ruglu i ubijena na najodvratniji mogući način. Njihova budućnost nebitna. Sa takvom perspektivom, da li je uopšte bitno to sutra? 

 

Ovo je period rata u Avganistanu. Šta se o tome priča? Ništa. Zašto je bio rat? Ne zna se. Koliko vojnika učestvuje, šta je njihov cilj? Ne zna se. Vojnik koji je u domovini je gladan (priča kako je problem doći do hrane). Vojnik koji se vraća iz rata je mrtav. Nema poštovanja, nema odnosa kao prema heroju. On je leš koji niko neće, koja nikom ne treba, koja nikom ne pripada. Znate one holivudske filmove gde se heroj vraća u sanduku kao veliki heroj ili se vraća kući u toplinu doma svoga kao veliki osloboditelj. Stvarna priča je drugačija ali u holivudu ćete to retko videti. Balabanov je imao hrabrosti da predstavi stvari kakve jesu. Taj mladić je bio samo oruđe u rukama idiota koji u ime patriotizma ispunjavaju ciljeve koji nemaju veze sa onim koji ginu. Ispunili su svoju svrhu, spakovani su i vraćeni kući. Oni su samo paket, teret. Sledeći se šalju na put. Da li će se vratiti isto tako spakovani?

 

Takvo stanje urušenosti i letargije daje šansu zlima a moćnima. I tu dolazimo do policije tj zakona. Zakon je selektivan tako da ne važi za one koji ga sprovode. Oni imaju apsolutno pravo da rade šta god požele. Kada budete gledali ovo, biće vam muka i te kako. Znate odakle dolazi ta zgađenost? Otud što predugo gledamo ljude za koje zakon ne važi, što smo deo naroda koji se ne samo pomirio sa tim već i podržava i pravda svako zlodelo koje zlikovci sprovedu. Ne predstavlja li to jedan užasan poraz jedne nacije? I upravo u običnom čoveku sa sela vidimo tu pomirenost, poraz ali i poniženje. Tu je da namiri potrebe za jelom i pićem ali i da bespogovorno pogine za ove koji sprovode zakon.

 

Na kraju moram da se osvrnem na profesora. Da bi pokazali uzaludnost njegove uloge u društvu, dato mu je da predaje ateizam. Iskreno, nisam istraživao da li je taj poziv ikada postojao ali ako jeste, to je najbesmislenija stvar koja je predavana ikada i to vam kažem ja koji sam ateista. Sav tvoj poziv se svodi na dokazivanje nepostojanja nečega. Ako razmišljaš o konceptu vere, vera je u čoveku i on će da veruje ne zato što mu je neko propisao već što oseća to u sebi kao ispravno. Da li je istina na tvojoj ili njegovoj strani, ovde je potpuno irelevantno. Prati ono što misliš da je ispravno. Ako pronalaziš u toj veri i na tom putu nešto što te pokreće i ispunjava, onda je to odlično. I ovaj čovek je toliko sluđen svim što vidi da više nema odgovor ni na jedno pitanje. I čini ti se, pošto on vidi sve ovo, on će da bude taj pokretač. On će da preduzme nešto. Ne, on je poražen svim tim i umesto tog delanja u pravom smeru, on .... E pa ne mogu da vam kažem, preveliki bi spojler bio.

 

I dok gledamo najveće užase, na TV-u vidimo uglavnom muziku i u jednom slučaju sprovođenje pravde što je zapravo bila užasna nepravda. Nije li to nešto što danas gledamo. Zabava i šareniš za mase. Gledamo život koji zapravo ne živimo. Sa druge strane, kada su pravda i zakoni u pitanju, slušamo reči, velike reči, ne vidimo dela. Ubice su na slobodi. Jedan nam servira šareniš sa svoje televizije. Silovatelji se oslobađaju zbog manjka interesovanja javnosti za njihov slučaj. Da li to vidite na TV-u? Ne, vidite sprovođenje pravde zlikovaca, vidite šareniš koji vam ti isti zlikovci serviraju. 

 

Način na koji je film završen ostavlja pitanja. Fali nam neki klasičan rasplet. Ali razmislimo malo i shvatićemo da je ovo genijalno. Ima li raspleta u ovakvom stanju? Ovo crnilo deluje kao nešto definitivno. Ima li bega od svega ovoga kada zaglibimo tako duboko? Jako teško. U oči upada i odsustvo empatije. To je nešto što najteže pada čoveku koji vidi sve ovo i koji ima savest. Sve to rezultira beznađem. Jednostavno je. Nema heroja kao u Bratu, nema nekog ili nečeg što predstavlja nadu, nema mladosti koja treba da preokrene. Ova mladost živi od danas do sutra, ne brine ni o čemu, nema empatije, potrošena je unapred. Ne zna za bolje. Čak i kada vidimo smrt zlikovca, nema nekog osećaja da je pravda pobedila. Nije ta smrt došla iz osećaja za pravdu već iz lične osvete. 

 

Od filmova koje sigurno nikada neću reprizirati, mislim da je Cargo 200 najbolji. Ne mogu da gledam ovo opet. Film me je ubio odsustvom bilo kakve nade, bilo kakve empatije, bilo kakve lepote. Skidam kapu Balabanovu što je uspeo da pokaže kako izgleda čovečanstvo kojem si ubio duh. Tu možda i leži neki mali problem koji imam sa filmom, osim ovog da me je izudarao u stomak. Ne mislim da je svet toliko crn i u tom mraku, mogao je pokazati barem malu svetlost. I najmanju koja bi sijala iako je na sve strane pretnja da će biti ugašena. Ovako je i svaki odsjaj ugasio. Njegovi heroji jašu u zalazak sunca ali su nebitni i nebitno je gde će biti i šta će raditi kada to isto sunce izađe. Možda nije užasavajuć za gledanje kao Srpski Film ali će vas izudarati skoro istom silinom. Od mene ima visoku ocenu ali na vama je da li imate spreman stomak na ovako nešto.

Zanimljivosti:
Berlinski i Kanski festival su odbili da prikažu ovaj film. Balabanov kaže da je sve što je u filmu prikazano istina (film je zasnovan na instinitoj priči) ali ne smatra da je film toliko užasan. On kaže da je stvarni život zapravo užasniji od onog što vidimo na filmu. Leonid Bičevin je lagao da zna da vozi kako bi dobio ulogu u filmu. Jedan statista ga je naučio da vozi tokom snimanja. Film je inspirisan i Foknerovom knjigom "Svetilište"

Naj scena:

Ne mogu da pronađem najbolju scenu. Film gomila nelagodu koja na kraju eskalira u totalni osećaj beznađa. Iako će ovde da stoji poslednja scena, ona nije ta koja ostavlja najjači utisak. Ali utisak je najgori kada se sve sabere.

Moja ocena: 8/10