Slumdog Millionaire (2008)

 

Kod nas nazvan: Milioner sa ulice
Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Danny Boyle, Loveleen Tandan
Glumci: Dev Patel, Freida Pinto, Saurabh Shukla...

Priča:
Tinejdžer iz Mumbaija se priseća stvari iz života kada ga optuže da je varao u kvizu "Ko želi da postane milioner?".

Moj osvrt:
U akciji "repriziramo filmove koje nismo voleli", posle Američke lepote došao je na red i Slumdog Millionaire. Zašto nisam voleo ovaj film? Više je razloga a centralni je ljubavna priča koja mi se uglavnom nije dojmila a nafilovana je gomilom patetičnih scena i scenica. No, kao i kod prethodnih repriza i ovde mi se krajnji utisak donekle izmenio. Doduše ne značajno ali opet, film je prihvatljiviji nego što mi je bio ranije. I dalje smatram da je ovo vazda precenjen filmić ali opet, ima svoje momente koji su jako upečatljivi i ima onih zbog kojih ćemo se osetiti lepo. 

 

Gledajući prvu polovinu, ovo je odličan film. Sviđa mi se kako nam kroz svaku scenu govore više stvari. Recimo kada klinci beže od policije imamo tu neku zabavnu akciju i vesele klince što uvek želimo videti. No kada se kamera udalji i vidimo gde klinci jure, gde obitavaju u svom detinjstvu i gde žive, ne može da nam bude svejedno. Gledajući te ruševine nesreća ove dece i te kako dolazi do izražaja. Sa te strane, Slumdog Millionaire poprilično liči na City of God. Čak bih rekao da je uticaj očigledan. No, City of God te uhvati, pretuče, polomi, sažvaće, ispljune i ostavi te tako. Ne osećaš neku nadu već samo tragediju čovečanstva. Slumdog Millionaire je išao ka tome ali je ipak umotao sve to u šareni papirić tako da se ne vidi trulež. Lepota prevladava. I to je ok. Volimo da nas film oraspoloži. Ali istina je daleko negde. No bajke svakako prijaju. 

 

Postoje stvari koje će nas neupitno zainteresovati. Recimo sportski filmovi, sudske drame i slične stvari. Koliko god ti filmovi umeju biti trubadurski, osim ako ih ne prave totalne budale, zanimaće nas rezultat suđenja ili utakmice. Ljudi vole takmičenja, ljudi vole pobednike. To je to. Uzeti svetski poznati kviz kao nešto što ti vozi film je iskusan potez. Kvizovi su za nas gledaoce popularni iz više razloga: takmičenje, provera znanja, šansa da se osvoji nešto što nisi mogao ni da sanjaš. I mi ćemo gledati ovaj kviz navijački, pogotovu što nam se njegovi kreatori smešno predstavljaju kao ljigavi negativci. Zanimaće nas da li će heroj da pobedi i naravno, da li ćemo znati odgovore na pitanja. Tako da je sam kviz bio sigurica. No ono što je Deni Bojl genijalno iskoristio je to da nam za svaki odgovor na pitanje nudi životne scene kako je došlo dotle da glavni junak dođe do znanja. I svaka scena je upečatljiva na svoj način, pogotovu one u prvoj polovini filma. Tako da respekt za koncept. Lako ćeš privući ljude da ovo gledaju. 

 

Već sam nagovestio šta je to što mi je prvo zasmetalo. Nije nešto preko čega ne može da se pređe ali opet... Vi koji ste gledali "milionera" kada se prikazivao u zemljama bivše Juge, možete li da zamislite Ivana Zeljkovića ili Tarika Filipovića kao ljigavca koji će da prijavi nekog uspešnog takmičara da je lažov i policiju koja će da hapsi učesnika bez ikakvih dokaza? Meni je to i više nego besmisleno. Nemojte molim vas "ali ovde je reč o Indiji" jer onda imamo taj potcenjivački stav prema jednoj naciji. Ako ne volite da vašu naciju gledaju sa potcenjivanjem i podsmehom, ne radite ni vi to drugima. Mislim super je to što glavni junak razoružava zle policajce istinom. Sve je to bajno i sjajno. Ali su mi razlozi za hapšenje i mučenje neubedljivi. Potparački mi je taj duel između zlog voditelja i dobrog takmičara. Takve stvari koristiš da izazoveš bes kod gledaoca i ništa drugo. Taj negativac zaista ničemu ne znači i ništa ne govori. Ne vidim zašto bi njegova pobeda bila u tome da momak ne osvoji ništa. 

 

Najupečatljiviji momenat filma su scene kada vidimo kako su jadna deca iskorišćena. To je onaj momenat kada se po ko zna koji put zapitamo kuda je ovaj svet otišao. Ali već sam pisao o tome u Blood Diamond, svet jednostavno zabole patka. Premalo je empatije. Sve dok problem nije pred našim vratima, on zapravo ni ne postoji za nas. Šokiramo se, bude nam žao i to je najviše što uradimo. No mnogi pređu preko takvih stvari kao da ništa nije bilo. Tužno je kada shvatiš da je toj deci jako malo potrebno za osmeh a još tužnije kad shvatiš koliko nemaju a koliko smo mi blagosloveni. I tu me je film potresao i prilično oneraspoložio. Kao što rekoh, nemam ništa protiv lepe priče ali čini mi se da je ovde previše pobegao od onog u šta je trebalo jako upirati prstom. 

 

I upravo posle tog momenta film postaje previše mlak. Baš kada sam imao taj utisak kao u City of God, Slumdog Millionaire okreće ka zabavi i ka ljubavnoj priči koja nije baš najsjajnije izneta. Ovde su krenuli da prave negativca od voditelja milionera što je baaaaš jeftin potez. Potom, imamo gomilu klinačkog zezanja i zevzečenja. Mislim, povremeno je to ok. Recimo scene gde se klinci snalaze da zarade nešto ali tu se ide u potpunu krajnost i film više ne šeta po ivici komedije već baš postaje sprdnja. Da su scene pre toga bile nešto blaže, možda bi ovo prošlo bez trzavica ali ovo se naslanja na scenu gde je detetu naneseno veliko zlo. Ne mogu da se primim na smešne fore i fazone ako sam gledao jadno dete minut pre toga. Film kao da mi kaže "jebigica, dešavaju se takve stvari ali vidi sad ovo kakva je ovo zajebancija". Ne ide to tako, braćo i sestre. 

 

E sad o toj ljubavnoj priči. Svi vole ljubavne priče ako su one servirane lepo, ubedljivo i sa minimumom ili umerenom dozom patetike. Ovde imamo previše tih loših stvari koje ova veza doživljava. Prvo je to neko bratovo izdajstvo koje mi je došlo niotkuda. Brat rizikuje život zbog brata i onda mu zabija nož u leđa. Hoće to ali takve priče se u našem narodu nazivaju "sapunice". I to nije bilo dovoljno već posle svih nevolja imamo situaciju gde devojka postaje mafijaševa žena. Zaista??? Samo sam čekao da momak zapeva legendarnu pesmu Milana Babića "Baš mi se ne da". Jednostavna potraga je dovoljna, bez ovolikih problema i komplikovanja. Pronalazak može da bude jako emotivan bez svih tih smicalica. Sećam se da mi je Wicker Park ostavio sjajan utisak na kraju. (Kasno sam saznao da je to rimejk pa ako je loš film u poređenju sa originalom, prihvatam kritike.)

 

I sam dijalog ovde ne radi posao. Ona je jadna, pretučena u rukama mafijaša i kada joj momče ponudi da beže, ona ga pita "od čega ćemo živeti". Wat??? Jel ugnjetavanje, nesreća i batine postanu prihvatljivi kad imaš love od koje ćeš da živiš? Ova scena je započela jako loše ali hajde da pređemo preko ovoga. Scena se nastavlja pogledom koji je sve rekao. Nije potreban dijalog. Sve je tu. Iiiiiiiiii onda momak kaže "od ljubavi". Jel vidite kako je malo potrebno da odličan ljubavni momenat odleti u patetiku. Bukvalno ti nije potreban dijalog ali ti ga ubaciš da bi to bilo upečatljivije. Ovo je kretenski na toliko nivoa. Ima još tu fila sa klišeiziranim "zaboravi me" porukama itd. Na kraju jedini normalan dijalog ispada onaj kad se nenadano čuju u TV programu. Manje više ništa nisu rekli jedno drugom ali sve je rečeno. Tako se pravi scena. One ranije nisu baš lake za gledanje. 

 

Rekoh već, prvi deo filma je odličan, drugi je sa dosta jeftinih fazona oborio utisak. Film jako brzo iz tragedije prelazi u veselje i to mi se nikako nije svidelo. Ljubavna priča je prekomplikovana i nafilovana lošim dijalozima i klišeima svih vrsta. Aliiii za razliku od prvog gledanja, moram da priznam da mi je ovo repriziranje prijalo. Da, Slumdog Millionaire jeste precenjen. Ali opet, ima dovoljno upečatljivih scena koje imaju zavidan kvalitet. Zabavan je od prvog do zadnjeg momenta i na kraju ostavlja nam neki lep utisak. Ok, laže nas ali opet, neke laži nam namaknu osmeh na lice. Kada sam prvi put gledao, Dev Patel mi je delovao nekako smušeno. Sad mogu da kažem da je odličan. Ubedljiv je i jasan je karakter ovog čoveka od prvih godina do ovih koje sada gledamo. Mislio sam da će mi ova repriza teško pasti. Drago mi je da sam pogrešio.

Zanimljivosti:
Deni Bojl je ostavio novac za tri glavne uloge klinaca i oni će dobiti taj novac kad završe osnovnu školu. Takođe, plaćen im je prevoz u školu sve dok je ne završe. Ovo je prvi strani film koji je dobio oskara. Prve uloge na filmu za Deva Patela i Fridu Pinto. Oni su bili par i u stvarnom životu do 2014. Mercedes je tražio da se njihov logo ukloni iz svake scene gde se automobili pojavljuju u siromašnim delovima grada.

Naj scena:

Darshan Do Ghanshyam

Moja ocena: 7/10