Querelle (1982)

 

Kod nas nazvan: Kerel
Žanr: Drama
Režija: Rainer Werner Fassbinder
Glumci: Brad Davis, Franco Nero, Jeanne Moreau...

Priča:
Privlačni mornar je uvučen u vrtlog rivalstva sa bratom, ubistvima i eksplozivnom seksualnošću.

Moj osvrt:
Braćo i sestre, nekada se dešava da posle odgledanog filma ne budem zadovoljan onim što sam uvideo i shvatio. Nekada repriziram film odmah (Come and See ili upravo prethodno komentarisani Another Round) a nekada ga ostavim na čekanje (npr. Lighthouse). To su obično oni periodi u kojima duže vremena čekate na moj tekst. Posle gledanja filma ne čitam nikada o njemu osim potencijalno istorijskih činjenica koje su vezane za samu priču. Recimo istražio sam istorijsku pozadinu kada sam gledao Amistad. Tako da ovde sve što znam je mali tekst o Žan Ženeu, autoru knjige po kojoj je snimljen ovaj film. No od ovog filma pa u buduće, odlučio sam da kada ne želim da odmah repriziram film, iznesem neko viđenje. Znam da ću u tom slučaju imati polovičan tekst ali verujem da će mi jednog dana biti zanimljivo kada se ponovo vratim filmu da vidim kakva sam zapažanja imao. Da, uprkos krajnjim utiscima, ovo znači da je Querelle i te kako vredan još jednog gledanja. 

 

Veliko bravo za sjajnog Franka Nera kao i naratora čiji smirujući glas dominira filmom. Sve što čujete iz usta ovog dvojca je vrhunski napisano. Svaki monolog koji Nero izgovara nosi ubedljive emocije. Njegova fascinacija Querelle-om (Kerel u daljem tekstu) je evidentna. Sve što izgovara ne samo da je emotivno već ima dozu filozofije pa čak i zagonetke. Ne možeš preko ovih stvari da pređeš tek tako. Moraš da zastaneš, ponoviš, promisliš. Žao mi je što to nisam studioznije ispratio ovog puta. Obećavam da ću ovome sledeći put posvetiti više pažnje. U svakom slučaju Nero i nepoznati narator su mi dočarali neku atmosferu koju imam kada čitam vrhunsku knjigu. 

 

Konstantan je utisak da je film zasnovan na nekoj antičkoj drami. Uz Nerove monologe i onu sjajnu naraciju, dijalozi i atmosfera su bili nekako izmešteni u vremenu. Na momenat sam se setio sjajnog Coriolanusa pri čemu je ovo značajno upečatljivije kada je ono što čujemo u pitanju. Muzika je takva da mi je u glavi recimo bilo finale Ben-Hura. Kada se narator uključi sa nekom filozofijom, ova muzika se pojačava i dodatno daje neku težinu celoj priči, pojačavajući tu tzv. atmosferu antičke drame. Nekako me je ta muzika konstantno gurala u smeru da je ono što gledam mnogo veće od onog što sam razumeo. I sama ta naracija vodi iz jedne krajnosti ka drugoj, od mudrosti preko poetičnosti do vulgarnosti. 

 

Za samu atmosferu filma je zaslužna zlatno crvena boja koja dominira. Ne samo da je nemoguće znati koje je doba dana, konstanan je osećaj da vreme ne prolazi, da smo u nekom limbu i sve se lomi u jednom velikom trenutku. Dosta je tu događaja ali kao da vreme nije naročito bitno za njihov sled. Zapravo ni sami događaji nisu u centru priče koliko neka druga tema, ali da više ne obilazim oko nje i pređem na stvar. 

 

Na samom početku Seblon (Nero) govori kako želi da se Kerel konačno pronađe na neki način. I to je zapravo ono što gledamo kroz ovaj film - Kerela koji nam polako otkriva pravog sebe. I tu postoje barem dve stvari koje su bitne - homoseksualnost i ubistvo. Ovom prvom je posvećeno najviše pažnje i vremena. Ovo drugo je velika zagonetka. Film na neki način pokušava da napravi sponu između ove dve stvari. Čak i Kerel koji prolazi kroz ljubavne afere, pravu ljubav spoznaje tako što je ubistvo veza između njih dvojice. I to je nešto što mi je izmaklo. Homoseksualnost je prikazana studiozno sa više aspekata. Ubistvo je ostalo stvar misterije za mene. Iako žena u filmu peva "Each man kills the thing he loves" (svaki muškarac ubija ono što voli), nisam uspeo da svhatim pozadinu ovoga. Ukoliko ubijaš ono što voliš, patićeš i kajaćeš se. Da li smo mi muškarci ostvareni samo kroz te dve stvari? Ne bih rekao. Ne vidim snagu oduzimanja života, ne vidim kako to doprinosi priči. 

 

Kada sam gledao Brokeback Mountain (što je bilo jako davno), pokušavao sam pronaći nešto karakteristično za tu ljubavnu aferu. Nekako mi se činilo, da su u pitanju mušarac i žena da to ne bi bilo ništa posebno. Kada imamo u vidu glumačku ekipu, propuštena je šansa za nečim upečatljivijim. Možda grešim, treba i to da repriziram ali svakako mi taj utisak dominira. Ovde sam više video iz monologa poručnika Seblona nego u celom tom filmu. Nero je fenomenalan. Da je ovo bila monodrama sa njegovim likom, ja bih rekao da sam pogledao prelep ljubavni film. Njegova opsednutost Kerelom je dočarana tolko puta sjajnim rečenicama, promišljanjima i besprekornom glumom. Takođe, Bred Dejvis u ulozi Kerela je odličan. Njegova pojava je takva da je i više nego opravdana fascinacija drugih njegovim likom. Moram da priznam da me je rastužila činjenica da nas je prerano napustio. 

 

Čini mi se da je to otkrivanje Kerela na neki način poslužilo kao i razbijanje tih predubeđenja i klišea o homoseksualcima. Kerel deluje kao onaj Džejms Dinovski zavodnik. Jak je, ubedljiv, hrabar, odlučan. Jednostavno rečeno, on je ono što bi većina ljudi nazvala muškarčinom. Na to nam se servira i ubistvo tako da je Kerel sve suprotno od onog što vidimo kod homoseksualaca u drugim filmovima. Mislite da ovo nije epohalno i da je ljudima jasno da homoseksualci nisu takav kliše? Pogledajte današnje filmove. U najvećem broju slučajeva su isforsirano feminizirani i njihovo ponašanje i izražavanje je klišeizirano toliko da bi me to jako vređalo da sam homoseksualac.

 

Zanimljivo je da, šta god se dešavalo, mi smo samo fokusirani na homoseksualnost. Vidimo ubistva, ne pitamo se puno zašto se to dogodilo. Kreće se o priči o nekom krijumčarenju, ta priča se valjda negde završila. Sudbine sporednih likova su nedorečene. Sve to je iz razloga što su nam ljubav i strast među muškarcima ovde akcentovani i to je odrađeno na odličan način. Evo jednog malog primera. Kada policajac ispituje osumnjičenog, ne razmišljamo o rešavanju tog slučaja i pronalaženju krivca ili istine već razmišljamo o skrivenim željama i fetišima samog policajca. I ta scena me je beskrajno zabavila. 

 

Ovde u priču dodajemo i Kerelovog brata koji je heteroseksualac. Tu priču sam video kao sukob homoseksualca i heteroseksualca u jednoj osobi. Kao da nam film govori da smo mi muškarci sazdani od te dve osobe a da nas prikazuje ona dominantnija. I u tom sukobu je upečatljivo koliko ovaj koji je heteroseksualac ima problem sa tim što mu je brat homoseksualac. Konstantno se sukobi sa bratom, pati zbog toga, ne želi da prihvati tu činjenicu. Njegov pakao kreće upravo tada kada mu se u glavu posadi dilema da mu je brat homoseksualac. Od tog momenta on je rastrzan i nesrećan. Sledeći njegov osmeh vidimo tek kada mu jedna žena kaže "ti nemaš brata". I on to shvata kao olakšanje. Sa druge strane, Kerel pronalazi pravu ljubav onog momenta kada ga sa tim drugim čovekom veže ubistvo ali u tom drugom čoveku vidimo bratovljev lik. Da li se Kerel zaljubljuje u onu sliku brata koju želi da vidi? 

 

U celoj ovoj priči imamo jednu jedinu ženu. Njena uloga nije mala. No ona je stara i nalazi se u svetu homoseksualaca (osim Kerelovog brata sa kojim u početku ima Aferu). No, kao i svi ostali i ona ne krije strast prema Kerelu. Iako su za nju Kerel i njegov brat fizički isti, osvajanje Kerela je njen cilj. Ako smo već rekli da su Kerel i njegov brat dve strane jednog čoveka, jasno vam je gde film gađa sa tim koja strana je ženi ovde primamljivija. A kada je sama žena u pitanju, ova dama je stara. I onda možeš da pomisliš, ok, nema lepih, mladih žena, možda to tera muškarce da istražuju dalje svoju seksualnost. No film u jednom momentu ima genijalnu naraciju i kaže sledeće: "Među takvim muškarcima i samo za njih, postoji univerzum iz koga je ideja žene proterana. Odsustvo žene tera dva muškarca da izvuku malo ženstvenosti jedan iz drugog kako bi stvorili ženu." I na kraju Kerel stavlja tačku na ovo govoreći ovoj dami: "Ti si samo žena.". I onda ti je jasno da nije to odsustvo žene. To je drugačija vrsta ljubavi nepojmljiva samoj ženi. Za nju, tu nema mesta. 

 

Braćo i sestre, Querelle me nije oduševio ali nije toliko do filma koliko do mene ovog puta. On traži znatno studiozniji pristup a ja ga na žalost nisam imao ovog puta. Obično filmovi koje je teško razumeti budu jako teški za gledanje. Querelle to nije bio. Naracije i monolozi su odlični, Nero i Dejvis perfektni, atmosfera jedinstvena. No, u ovom momentu, Querelle je za mene prevelika zagonetka. Brzo se skače sa afere na aferu i nisam uspeo da razumem tu, kako ju je film definisao, pravu ljubav. Nisam uspeo da uvidim simboliku niti značaj ubistva. Odnos sa bratom i uloga žene su zagonetka koju sam počeo da otključavam ali ima tu toliko toga. Zbog svega toga ću biti malo stroži sa ocenom. No, rekoh već, Querelle je vredan reprize pa će i ovi stavovi biti revidirani.

Zanimljivosti:
U prve tri nedelje prikazivanja u Parizu, prodato je preko 100.000 karata. Ovo je bio prvi film sa homoseksualnom tematikom koji je imao takav uspeh na box office-u. Kako su glumci nosili tesnu odeću, donji veš je bio posebno tesan kako bi izbegli ocrtavanja polnih organa. Žan Žene nije gledao film, navodno rekavši da je razlog za to što ne može da puši u bioskopu. Film je premijerno prikazan šest nedelja posle Fasbinderove smrti. Film je zasnovan na Ženeovoj knjizi "Querelle de Brest" koja je originalno štampana u samo 460 primeraka.

Naj scena:

 

"We have Jesus to thank that we are able to glorify humility, for He made it the sign of the divine. The godhead in our innermost depths. For why should we renounce the violence of this world? If this Godhead is to confront violence, then it must be strong if it is to achieve the victory. And humility can only be born of humiliation. Otherwise it is nothing but vanity. "

Moja ocena: 6/10