American Beauty (1999)

Kod nas nazvan: Američka Lepota
Žanr: Drama
Režija: Sam Mendes
Glumci: Kevin Spacey, Annette Bening, Thora Birch...

Priča:
Lester Burnam, deprimirani otac iz predgrađa koji zapada u krizu srednjih godina, zaljubljuje se u najbolju prijateljicu svoje kćerke i odlučuje naglo da promeni život.

Moj osvrt:

Prvo želim da obrazložim svoj stav koji sam imao pre repriziranja ovog filma. Kada sam se konačno naterao na reprizu, retko sam se čega sećao osim da jako mrzim ovaj film. Nikada mu nisam sporio rejting koji ima, nikada nisam osporavao da je on klasik ali nisam nikako mogao da uživam u gledanju. Film jednostavno nije imao dovoljno stvari kojim bi me držao, koje bih pamtio. No, postojeći tekst je pisan jako davno a film sam gledao sa jako malo filmofilskog staža. Vreme je bilo da ga repriziram, da uvidim da li sam išta propustio, da kažem šta je ok i šta nije, da priznam šta mi je promaklo kao i šta i dalje ne volim. 

 

Kada imaš glumca koji će u svakoj sceni da ugrabi 100% pažnje, mnogo toga si rešio. Npr. imamo tupavi film poput The Edge (1997) ali sve što je potrebno je da daš prostora Hopkinsu i on će ni iz čega da napravi nešto veliko. Ok, nije ovde tako drastična razlika u kvalitetu izvedbe i stvarnom kvalitetu lika ali Spejsi celu priču i lik koji tumači diže za dva nivoa više. Stavite ovde nekog manje upečatljivog ali kvalitetnog glumca, iće jasno kao dan da ovaj lik nije toliki masterpis kao što izgleda. Ono što je sjajno, svaki od likova ima svoj momenat slave, sa svakim od njih film uspeva da nam kaže nešto, da ispriča priču koju želi. Ono što ne vidim je možda veličina nekog od njih posebno. Ne kažem da je to nužno loše. Ima ovde paralela koje ćemo povući sa filmom Druk (Another Round). I tamo imamo više likova ali Mikelsenov nam se konstantno otkriva i konstantno se pričaju priče i prezentuje nam se život kroz njega. Kroz njega vidimo gomilu emocija. U Spejsijevom liku i svakom od odraslih likova je primetno samo jedno - promašenost. 

 

Pre nego što neko kaže "ali to treba tako da bude" - znam. Ne sporim sve što film hoće da kaže. Ne kažem da je loše. Naprotiv. Dobro je to predstavljeno. Ali nije čovek samo to. Čovek jeste i ono što je promašio i ono što je propustio i ono što je izgubio, ali čovek je i ono što voli, što je osvojio, što je zaradio, čovek je i onaj Mikelsenov nesrećni pijanac koji odlazi iz porodičnog doma ali i onaj srećni koji pleše na kraju filma. Ovde niko ne pleše. Ovde nam se kroz odrasle likove daje samo ta promašenost. Tek na kraju vidimo sećanje na momente sreće. Ali to nije čovek koji pleše. To je prelep momenat kada shvatiš da si izgubio nešto prelepo ili si ga zaboravio. I ovo je odlično izneto i odlično prikazano ali mislim da smo mi kao ljudi mnogo više od toga. Momenat u kom sve gubimo ne treba da bude jedini u kom shvatamo šta smo to imali. Sa jedne strane mi se to ne dopada. Sa druge, najupečatljiviji je utisak što treba da budemo zahvalni što smo imali to što jesmo. I onda, kada pogledaš kraj, zapitaš se, gde mi je film nudio tu sreću, taj značaj prelepih događaja i ljubavi. Nema ga. Film nas laže sve vreme. 

 

Kao i u Another Round, i ovde imamo onaj momenat kad shvatimo da smo deo života na neki način prošli na autopilotu. Pogledaš sadašnji momenat koji nije dobar, setiš se onog nekadašnjeg koji si voleo i pitaš se, šta se to dogodilo u međuvremenu. Kako je došlo do toga da nam se ovo dešava? Kako smo se uspavali, počeli da stavljamo funkciju ispred emocije, počeli da živimo po šablonu ponavljajući istu rutinu dan za danom? Another round će te naterati da promisliš o svemu tome. American Beauty neće. On se ne bavi suštinskim pitanjima, on nam odmah opali šamar i kaže - sve je to bila laž. Usrali smo sve što smo mogli. Došli smo dotle da smo nezadovoljni, džangrizavi, omatorili i posledice svega toga ne trpi samo naš odnos već i naša deca. Ima tu opasno kvalitetnih detalja koji su mi izmakli u ranijim gledanjima. Da, ovaj film jeste mnogo bolji nego što sam ga doživljavao. Ali ne mogu i dalje da prihvatim prevelike praznine koje nije uspeo da popuni. 

 

Evo prvog priznanja. Kada sam ranije pisao tekst, nervirao me je taj izveštačen stav Lesterove (Spejsi) supruge Karolin (Anet Bening). Užasavala me je svaka prokleta scena sa njom i to je jedan od glavnih razloga zašto sam mrzeo film. Braćo i sestre, kako sam bio slep. Ovo je savršeno. Ovo je slika onoga kako mali Perica zamišlja savršen život. Ovo je ona slika koju vam prodaju na reklamama. Ovo zamislite kada slušate lajfkoučeve koji vam život pretvaraju u šarenu teoriju, sliku koja zaobilazi suštinu, kratki uzlet lišen bilo kakve emocije. U svakoj prokletoj sceni sa Karolin, ne vidite živo biće i stvaran život. Vidite samo lažnu sliku onoga kako neko zamišlja taj život, nekog ko se ne prepušta životu već je zacrtao kako on treba da izgleda a to ne može da ostvari. Zašto ne može? Zato što to nema veze sa životom. Sve te slike su šarena laža, motivacioni poster. Čovek nije tako ravan, nije tako plitak. Čovek je mnogo više od toga. Problem je što ovde ne vidimo odraslu osobu koja ovde oseća život kako treba. Prelepo je što vidimo decu koja otkrivaju život. 

 

Kada vidimo roditelje, ne možemo da se otmemo utisku da njihova deca baš nemaju neke uzore. Od jednog momka, otac pravi vojnika i projektuje ga ka svojoj slici. Roditelji druge devojke ne uspevaju ni da ostvare komunikaciju sa njom a ne vidimo ni neki veliki trud. I šta sad ovo dvoje mladih vidi kao budućnost? Ako se pretvore u svoje roditelje, biće nezadovoljni životom. Roditelji im ne daju ni jedan jedini razlog zašto bi klinci vodili slične živote. Kroz roditelje im se servira budućnost koja ne sadrži ama baš ništa što bi klinci želeli videti u svom poznijem životu. I film ovde servira prelep rasplet. Budućnost treba da bude nepoznata, neizvesna. Treba da stremimo ka nečemu, da slušamo svoj osećaj i pre svega da volimo. To su prelepe poruke koje film šalje. Daje nam sve ono što ne treba biti i uspeva da odvede decu na drugu stranu. Možda ta strana nije savršena, sigurno će sadržati gomile problema ali za razliku od učmalosti na drugoj strani, ova strana je život.

 

Zadržao bih se kratko ovde na ocu koji je vojno lice i koji sina želi disciplinovati. Do pred kraj, jedina emocija koju ovaj čovek pokazuje je bes kada se njegovi standardi ne zadovolje, kada ne vlada disciplina koju on želi. Njegova supruga je bez ikakve emocije. Šta nam ovo govori? Život nije disciplina, ne možeš ga okovati u šablon, ne možeš ga oblikovati po postulatima. Život treba da bude nepredvidiv, treba da bude haos, treba da bude neočekivanih stvari. I ovaj čovek i njegova supruga konačno pokazuju emocije kada se desi nešto što ne mogu da kontrolišu. Složićemo se da je velika razlika između onih glupavih trendova (o njima uskoro) i ove vojničke discipline. Isto tako ćemo se složiti da i jedno i drugo ne stvara srećne ljude. I jedno i drugo će te udaljiti od onoga što bi želeo biti, stvoriće ti lažnu sliku o životu i izgubićeš osećaj.

 

Uticaj takvih odraslih se najbolje vidi u tome što deca nemaju svest o onome što ih čeka u tom međuvremenu, u tom periodu koji se desio od srećnih momenata do ovih koje sada gledamo. I nesvesni toga i oni pokušavaju da projektuju neku sliku o sebi, nešto što bi trebalo da zadovolji današnje standarde. I to najlepše vidimo kroz Anđelu (Mena Suvari). Ona o sebi stvara takvu sliku koje zadovoljava neke izmišljene standarde ali prepoznaćemo to. Zašto? Zato što su to ista ona sranja koja nam se prodaju. Svojevremeno mi je do ruku došao jedan od popularnijih ženskih časopisa tog vremena. Prelistao sam ga i zgrozio se koliko se sam taj časopis kroz članke obraća ženi kao totalnom idiotu. I tu čitam takve savete kao "Do 18 treba da izgubiš nevinost. Do 21 da imaš vezu za jednu noć..." I onda listam na članak o ishrani i ne mogu da verujem. I onda se prebacim na članak koji govori o tome šta žene treba da čitaju i opet ne verujem. Da sam žena, bio bih jako uvređen. I upravo takvi saveti i standardi će ili stvoriti idiota ili devojčicu koja ne može da se snađe u stvarnom svetu. Jednostavno, sve te govnarije i trendovi NISU ŽIVOT. Koliko god da se "trendseteri" i "influenseri" trudili da vam nametnu mišljenje, ono nije život. Pokušajte da ih poslušate i izgubićete svaku šansu da ga proživite normalno, izgubićete individualnost. Ne verujte njihovom šljaštećem uspehu. Iza njega stoji duboko neostvarena i promašena osoba. 

 

I sada dolazimo dotle da i sam Lester postane motivisan tom lažnom slikom. Ok, zabavna je ta njegova transformacija, ta novopronađena sloboda, mogućnost da kaže šta god želi i uradi šta god hoće. Ali činjenica je da, koliko god izgledao srećno, i sam je promašen koliko i njegova supruga. I sam je zaljubljen u sliku nečega. Ali ovde postoji jedna kvaka. Zapravo dve. Momenat u kom me je ovaj film razoružao je su upravo ta dva osvešćenja. Prvo, taj balon od sapunice koji mu se raspukao pred očima je doveo do toga da je shvatio šta je mladost i šta je stvarna lepota. Ona ne treba da bude iskorišćena, ne treba da bude trijumf promašenog čoveka - ona treba da bude pokretač i ostane netaknuta, neuprljana. Tek tada Lester shvata šta ga je to činilo srećnim. No, kao što rekoh, ovde nema plesa, ovde je to bolan momenat gubitka. Nema nade za odrasle, njihovo je prošlo. Previše su promašeni i potrošeni da bi mogli da ponovo pronađu sreću i lepotu. Lepota nije za njih. Ne mogu baš da se uhvatim u kolo sa ovom idejom.

 

Sa druge strane ako uzmemo Lesterovu ćerku Džejn, tu vidimo drugačiji put za jednu devojčicu. Prvo je prisutna ta nesigurnost ali imamo klinku koja se izdigla iznad tih glupavih "standarda". Ona ne podleže njima već oseća. I gledajući iz scene u scenu zapravo vidimo njenu transformaciju od klinke u ženu. Nema tu puno scena ali su jako efektne. Npr. u jednoj sceni ona priča kako je štedela za operaciju grudi. To je upravo ona nesigurna klinka koja je rob trendovima. I onda se tren kasnije nasmeje gde osmeh pokazuje blesavost te namere. Takođe, u drugoj sceni se od stidljivog sakrivanja iza zavese potpuno otkriva i ostaje gola pred očima drugog. Nema više nesigurnost, samo emocija, instinkt i klinka koja više nije klinka već postaje žena. 

 

I kada dođemo do momka koji snima gomilu stvari i priča o lepotama koje vidi tu vidimo promašenost odraslih. Da, slažem se, previše je lepota na ovom svetu ali mi ih konstantno propuštamo ili smo spremni da ih ukaljamo. Promašenost svih ovih ljudi je upravo u tome što su zaboravili sve te lepote a sve to zbog lažne slike onog što bi život po njima trebao biti. I tu dolazimo do toga da nam je film previše puta prikazao šta to život zapravo nije a stvarni život konstantno trpi. Razumem da je film trebao biti satirični prikaz "Američkog života" ali stvarni život smo dobili na kašičicu. Da, treba da budemo srećni i zahvalni što živimo. Ali isto tako treba da glorifikujemo i lepote koje smo videli i sreću koju smo osećali i osećamo. Nije uvek prekasno za to. 

Zanimljivosti:
Pola Abdul je osmislila način plesa koji ovde prikazuju navijačice. Scena kada Lester konkuriše za posao u Smiley Burger-u je snimana noću pa su je kasnije preradili da izgleda kao da je snimana po danu. Ako se dobro zagledate, nećete nigde videti senku koja bi postojala da je dan. Ruke i stomak na posteru filma ne pripadaju Meni Suvari već modelu Kloe Hanter. Kada Lester baca asparagus, trebao ga je baciti na pod ali je Spejsi promenio odluku što je izenadilo Anet Bening i Toru Birč. Pošto je Tora Birč u vreme snimanja imala 17 godina, njeni roditelji su morali da odobre toples scenu.

Naj scena:

 

 

My oh my oh my....

Moja ocena: 7/10